Branič

Страна 92

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—10

свим или делимично учинио радњу извршења, а саучесник је онај који ни делимично није учинио радњу извршења већ је само испунио један споредан услов успеха. Пример: А и Б су се договорили да изврше крађу; Б је провалио у кућу да узме ствари а А је остао на улици да сгражари. Њихов пријатељ Ц који је случајно тамо дошао, на молбу А-ову стане на другу страну улице да стражари. По субјективној теорији А и Б су саизвршиоци а Ц је саучесник; по објективној теорији Б је једини извршиоц а А и Ц су саучесници. Овај пример најбоље илустрира сву непоузданост критерија којим располаже теорија акцесорности у погледу разликовања извршиоца од саучесника. Крај таквог стања ствари лако је претпоставити до каквих практичних потешкоћа доводи сама теорија акцесорности. Но ово није једина незгодност ове теорије; има и других још већих и тежих. Из аксесорне природе подстрекивања и помагања излази да су они потпуно некажњиви, ако подстрекнути одн. помогнути није, било извршио било покушао, кривично дело. Без обзира на социјалну опасност коју ствара радња подстрекача одн. помагача она, по овој теорији, остаје све дотле некажњива док извршиилац бар не почне извршење дела. Кад се ма на уму да се кривац, сагласно учењу позитивне школе, кажњава много више због његове антисоцијалности него због његовог самог дела, онда постаје очигледно од каквог је практичног значаја ова логична консеквенција теорије акцесорности. Нашавши се пред овом незгодом, законодавци су покушали да је колико-толико отклоне. Они су то покушавали постићи на тај начин, што су поједина подстрекавања и помагања, ма да ни до покушаја нити до извршења дела није дошло, угрожавали казном. Пример за то даје и српски законодавац, који је у § 47 а предвидео казну за јавно позивање, дражење... на какво злочинство или преступ, иако ово подстрекивање није проузроковало никаквог кривичног дела. Али оваквим изузетним одредбама не може се поправити један рђав систем. Овим изнимним наређењима законодавци су донекле обезбедили друштво али су њима задали тежак ударац теорији акцесорностн. Кад се има на уму да огроман број кривичних дела не би био ни извршен да није било подстрекача или помагача, била би, са гледишта криминалне политике, неопростива грешка такве радње третирати као некажњиве. Чинити то значило би фаворизирати криминал.

Пошто се подстрекач и помагач кажњавају за туђе дело излази да се они не би могли казнити ни у случају кад радња учиниоца није кривично дело из разлога који постоје у учиниочевој личности, н .пр. кад је последњи неурачуњив или неодговоран за своје дело. Пример: А наведе лудог Б-а да запали кућу Ц-ову; луди Б заиста запали кућу. Пошто је виност један од елемената кривичног дела — а луд човек није вин онда нема дела. Подстрекач А остао би у овом случају, по теорији акцесорности, некажњив, јер он одговара увек само за туђе дело. Требало је дакле наћи неко решење којим би се овакви нонсенси објаснили, бар и вештачки. За тај циљ исконструисана је тзв. теорија „посредног" учиниоштва према којој се подстрекач кажњава као посредни или фиктивни извршилац. Али поставља се пигање на који се начин саучесник преобразио у извршиоца, макар и посредног, кад је радња извршиочева, према теорији акцесорности саучесничких радња, узрок последице а саучесникова само њен услов. Немачки писци су покушали да то објасне теоријом „прекидања узрочне везе". По овој теорији између радње извршиочеве и последице постоји узрочна веза кад је извршилац вин или одговоран, а она је прекинута ако је он неодговоран или није вин. У таквом случају радња саучесника, која је иначе само услов, сматра се као узрок последице, а саучесници као посредни извршиоци. Одмах се види сва извештаченост ове теорије. Од две могућности једна: радња саучесникова или је узрок последице или није. Ма која од ове две могућности била тачна, мора се узети да она претставља извесно објективно стање, једаи факат. Према томе узрочност је појам који постоји објективно, независно од радње других лица; она дакле или постоји или не постоји. Најзад, теорија акцесорности саучесничких радња стоји у противречности са једним од основних принципа кривичног права: принципом индивидуалне одговорности. По овом принципу свак одговара само за своје дело. Теорија акцесорности, напротив, учи да саучесник одговара за туђе дело. Нема никакве логичне нужности да се саучесникова одговорност условљава одговорношћу извршиочевом. Јер и радња саучесникова је један од услова противправног акта; следствено, и он треба као и извршилац да одговара за противправни успех који је хтео и проузроковао. Сасвим је неумесно, са гледишта правне логике, стављати у апсолутну зависност кажњивост