Branič

Број 7—10 "Б Р А Н И Ч" Страна 93

његове радње од кажњивости извршиочеве радње. Због ових великих незгода које нужно произилазе из теорије акцесорности саучешћа почела се у новије доба, и у науци и у законодавствима, да јавља оштра реакција против ове концепције. Нова теорија учи да идеју акцесорности саучесничких радња треба заменити идејом самосталности саучесничких радња. Другим речима радња подстрекача или помагача има се третирати сама за се, независно од радње извршиоца. На тај начин постаје безпредметна разлика између извршиоца и саучесника, јер се сваки учесник у извршењу дела има сматрати као виновник своје учесничке радње. Место идеје јединственог дела проузрокованог сарадњом више лица долази идеја самосталности дела сваког саучесника. За оцену кажњивости, према овој теорији, није меродавно ни кривично дело нити личност извршиоца већ само оно што је поједини саучесник извршио и скривио. Сви учесници извесног дела, без обзира на улогу коју су имали у извршењу дела, кажњиви су за дело као извршиоци, водећи само при томе рачуна о степену противдруштвености њихових радња, и индивидуализирајући према томе њихову кажњивост. Ова се теорија ослања на познату теорију узрочности која сматра да су сви услови извесне последице једнако узрочни. По овој фон Бури-евој теорији свако кривично дело је, као и друге појаве, последица спајања узрока и услова који га опредељују; сваки од ових услова и узрока, у савезу са другим, помаже да се кривично дело произведе. Према томе сваки је од њих био потребан да се дело оствари, јер без њега се дело не би могло остварити уопште или не у даном облику. Из овог следи потпуна недељивост и објективна једнакост разних услова и узрока. Примени ли се ова теорија на питање саучешћа, долази се до закључка да, са узрочног гледишта, нема никакве разлике између радња појединих учесника који су произвели последицу, да се дакле у погледу произвођења последице ниједној од ових радња не може придати већа важност од осталих. Приговара се овој теорији да има услова којисутако мало припомогли произвођењу последице да би ова наступила готово у истом облику и да су ти услови потпуно изостали. На овакве приговоре може се одговорити ово. Од многобројних теорија узрочности нема ниједне којој се не би могли учинити бар толики приговори. Затим, овакви приговори немају особите практичне важности, јер и највећи противници ове теорије не глогу оспорпти један необорив

факат а наиме да је сваки од услова извесне последице истовремено и њен узрок. Од тога момента кад је овај факат угврђен, сама теорија може врло добро послужити као база за оцену кажњивости појединих учесника у извршењу дела. Ово у толико пре што практично иије ни потребно да је сваки од учесника у апсолутној једнако*ј мери проузроковао последицу. Довољно је да конкретна радња учиниоца веже истога са проузрокованом последицом. Ако постоје и остале погодбе за кажњивост извесног дела, нема никакве озбиљне сметње да се ча овој теорији заснује самосталност радље свих учесника у делу, и да се установи њихова индивидуална одговорност независно од тога, да ли је радња учиниочева кажњива или не, према ономе што је поједини учесник хтео и учинио. Питање је коју је од ове две супротне теорије прихватио кривични закон. Узалуд би се тражио одговор на ово питање у радовима који су непосредно претходили закону. Пројект казненог закона за Кр. Србију од 1910 год. чије су одредбе о подстрекивању и помагању из гл. V. § 57 готово потпуно пренете у § 34 к. з., према објашњењу његових редактора, усвојио је теорију акцесорности појединих учесничких радња. „Данашње схвагање подстрекавања и помагања, кажу редактори на стр. 208 Мотива пројекта казн. зак., створило је много тешкоћа и спорних питања, на чије је расправљање узалудно утрошено много времена и много снаге... Индивидуална одговорност сваког појединца и самосталност учесничке радње долази дакле, настављају редактори на стр. 211, на место досадашње одговорности за туђе дело и туђу одговорност, на место зависности учесничке радње од учиниочеве радње. „Супротно томе редактори пројекта за Кр. С. X. С. од 1922. год., на стр. 91. свог Кратког Објашњења, кажу за битно исти текст ово: „Пројект остаје (као и други) при акцесорној природи саучешћа; саучесник се кажњава за туђе, извршиочево дело, пошто његова радња није узрок последице". Овим фрапантно противречним објашњењем, по својој суштини, истог текста питање саучешћа, само по себи запетљано, постало је још замршеније. Кад се добро испитају законска наређења из § 34 к. з., мора се закључити, по нашем мишљењу, да је закон у главном прихватио теорију самосталности појединих учесничких радња. У прилог овог мишљења могу се навести следећа наређења из § 34 к. закона. По ст. II § 34 свако умишљено подстрекивање другог на учињење каквог злочинства кажњава се као самостално дело, иако