Branič

Број 7—10

„Б Р А Н И,Ч"

Страна 103

Преставку да је камен иао с телом, и да је у паду пао на главу, или да је Халсман пао на камен, па овај у дубину са собом повукао, обара поред осталих чињеница и та, да је камен пронађен у грмену на даљини од више метара. Постојање убијства било је ван сумње, али које онда могао бити убица? На лицу места сем сина Халсмана нико није био. Кад је син упитан да детаљно опише догађај, он је почео да пада у контрадикције. Место свог удаљења од места несреће означио је најпре са 8 корака, на другом саслушању са 180, а на трећем са 3—5 минута. Ове контрадикције биле су главни повод, да је истрага у Филипу Халсману видела убицу свог оца. Противу њега и није постојало других доказа сем овог основа подозрења, који је по теорији слободног судијског уверења био довољан за убеђење поротног суда, пред којим је трагедија расветљавана. Одбрана се пре свега побринула да правда ову контрадикцију, јер је било јасно, да је син раздаљину морао двојако да запамти: прошао је од места несреће и вратио се на место несреће. Правдање је нашла у психолошком стању несретног сина, код којег су услед тако ненадног удара судбине покидате жице меморије, тако да су се на покиданим местима појавиле празнине, које нити примају нити одају ни спољне ни унутрашње догађаје или утиске. Услед тих нразнина у сећању, које престављају прве степенице губљења памћења, син више није имао сталног временског критеријума. Да ли је таква појава код њега могућа или не, требао је да одлучи криминално- психолошки завод инсбрушког универзитета, а овај је појаву негирао. Најзад нек се узме да је од места несреће био удаљен за 180 корака, то овако мала просторност искључује могућност, да је неко други незапажен, могао дело извршити. Положај оптуженог сина био је у толико тежи, у колико о другом извршиоцу дела није било ни трага, а у толико лакши у колико је утврђено да поред убијства постоји и разбојништво. Ако је син желео само смрт свог оца, он би код убијства стао, а да је жртву још и опљачкао, тај би новац код њега био пронађен, што није био случај. Постојање разбојништва олакшавало је судбину сина. Друга повољна околност за њега била је проналажење камена, којим је повреда извршена. Син оца без свађе, без афекта, по срачунатом плану, могао би гурнути у провалију, али се теже претпоставља, да би га каменом усмртио, па онда у дубину оти-

снуо, или га случајним падом тешко рањеног дотукао. Нађени камен био је за усмрћење изабрат, те се по томе закључује, да је убица био вешг занату. Постојање оваквог камена обара претпоставку, да је син оца могао у афекту за време случајне свађе усмртити, јер ниједна случајност није тако случајна, да би се све то одиграло баш код тог камена, који је у читавој околини за усмрћење био најподеснији. Најзад између оца и сина није никад до свађе долазило, па ваљда почетак не би био намењен пустим Доломитима. Љутска психологија одаје факат да се свађе увек дешавају кад је трећи ту или је близу. Отац и син били су сами, на свом туристичком путу, под којим околностима не долази лако до свађе, ни нзмеђу најватренијих темперамената. Најзад оваква свађа одавала би трагове на оделу или телу сина Халсмана, на којему није било ни најмањег нереда, или мрље крви. Све ове околности остављају још једну могућу хипотезу: да је Макс Халсман несретним случајем пао у поток, где га је син нашао; да је услед пада био рањен и због његове тежине од 100 кгр. онесвешћен; да је иза њих ишао убица који је веровао да ће убиством доћи до великог плена; да је убица дело извршио над тешко рањеним Халсманом у време кад га је син ради тражења помоћи оставио; да је убиство извршено за првих 10 минута док су туда наишле две сељанке, пред којима се убица прво сакрио у грмену, где су нађена три шилинга. По овој хипотези убица је следио кораке убијеног, и камен изабрао на обронку пута, с којег је и он ка жртви кренуо. Око места било је много крви, а то уводи у сумњу да је жртва дошла к себи, кад јој је убица отео порт-моне, и да је можда новац био узрок кратке неједнаке борбе, у којој је рањени Халсман подлегао под ударцима разбојника, за којега пред угледаним новчаником падају сви љутски обзири. Ову хипотезу истрага није уопшге узимала у обзир, јер крај у којему се трагедија одиграла не познаје слична разбојништва. Овде и лежи највећа грешка истраге, која се слепо повела за исказом сведока Едерера, у чијој су кући отац и син претходну ноћ провели. Ћутљивост младог студента код гостионичара Едерера изазвала је антипатију, тако да је овај у том антипатичном госту од првог погледа и сусрета лако могао да види оличење свих порока. Психологији је познато колико је зала у стању да произведе ова прва импресија, под којом је Едерер, кад на сина нико ни сумњао није — пред иследном комиси-