Branič

Страна 108

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—10

ним делима је 1ех зреааНз и одредба § 174. овог закона сепцијално регулише питање ко све може бити бранилац оптуженог код војних судова, па се као таква не може да дерогира једном општом одредбом из Закона о адвокатима. Војска живи својим специјалним животом, уређење њених судова и поступак при ислеђењу и суђењу војних лица предмет је специјалног законског третирања и док се год одредбе које говоре о праву браниоштва код војних судова не измене путем закона или који други специјални закон изречно не предвиди, да адвокати имају право да буду браниоци и код војних судова, не може се сматрати да је § 174. поменутог закона укинут, односно измењен." „ Бр. 879. 8. септ. 1930. год. Београд. Господину Министру Војске и Морнарице Актом Бр. 862. од 30. априла т. г. Комора је молила Господина Министра, да изволи наредити војним судовима да у смислу § 20. Зак. о адвокатима примају адвокате као браниоце оптужених. Преко Министарства правде Комора је примила негативан одговор у акту С. Бр. 8589 од 10. јула 1930. године. Разлози, који су у овом акту наведени не могу да издрже критику, јер ако је закон о поступку вој. судова у кривичним делима специјални закон, то исто је и Закон о адвокатима. Закон о адвокатима је према закону о поступку војних судова у кривичнм делима доцнији, закон и он дерогира све одредбе овога у колико нису у складу са одредбама његовим. До сада у науци није познато начело, да одредбе специјалног закона могу бити дерогиране само ако то доцнији специјални закон изречно напомене. На пр. према резоновању у акту Господина Министра, Закон о адвокатима требало би да има једну одредбу, која би гласила, да се укида § 174. зак. о постзшку во.јних судова у кривичним делима, иначе, тиме што је рекао да адвокат има право заступања пред свим судовима, тај циљ није постигао. По овакво.ј логици не би имали право заступати странке ни пред једним другим судом сем пред првостепеним грађанским судовима а то није тачно, нити је законодавац само на те судове мислио. Јер, да је законодавац мислио само на ове судове, одредба у § 20. Зак. о адвокатима не би му ни била потребна. Али има ?ош нешто. Закон о адвокатима у §-у 129. каже изречно, да кад исти

ступи у живот и добије обавезну снагу, престају важити баш прописи из специјалних закона, уредаба и декрета, који се односе на адвокате. Законодавцу је ово много лакше било, него да набраја пропис по пропис из специјалног закона, који даље неће важити, кад и оваквом стилизацијом постиже оно што жели. Закон о поступку војних судова у кривичним делима специјални је закон баш као и сваки други специјални закон. Он не садржи одредбу, да се његови прописи не могу мењати ни укидати другим специјалним доцнијим законима, а то није ни потребно, нити такву одредбу садржи иједан специјални закон, пошто је начело: да доцнији закон дерогира ранији јасно и у практичној примени бар до сада није стварало никакве тешкоће. Због тога што ствар овако стоји Комора остаје при свом ранијем тражењу од 30. априла 1930. год., сматрајући, да је њено тумачење потпуно правилно и на закону основано, те јој је част поново умолити Господина Министра за наређење војним судовима да адвокате на претресима примају као браниоце оптужених; у противном, да Комори изволи издати формално решење ради расправе овога питања код више надлежне власти".

Закон о адвокатима добио је своју снагу у марту 1929. године. По овом закону адвокати су у праву да бране оправдане интересе и права других лица, као и да у примени закона, пред другим државним и самоуправним властима и јавно правним телима — помажу да се доносе правилне и правичне одлуке. Кад законодавац у § 1 Закона о адвокатима јасно каже „пред судовима", а у § 20. истог закона „пред свима судовима" онда је његова воља толико јасна, да искључује потребу сваке интерпретације. Да је било потребе да се један ред судова изузме из овог општег правила, онда би то законодавац нарочито нагласио. Међутим ове потребе нема, јер је по закону адвокатура занимање јавног поретка, а адвокат лице, које уз заклетву, мора испуњавати највише квалификаци.је, које закони траже за једну професију. Пред во.јним судовима не може бити тајне за једног заклетог адвоката, а ње још мање може бити пред духовним властима, где се износе много мање породичне трагедије од оних које адвокати заједно са судијама у редовном поступку свакодневно расветљавају. Кад дело бигамије или браколомства, дело уморства или другог