Branič

Број 11 —12

»Б Р А Н И Ч"

Страна 151

Вишеструко побијање §. 18. Околност што исто правно дело побијају више веровника не може ни у којем случају имати за последицу да обавезе, које има противник побијања, пређу меру одређену у §§ 13 и 14. 1. Једним правним делом дужниковим може бити оштећено више његових веровника. Сваки од њих има права да подигне тужбу за побијање тога правнога дела. Ове су тужбе са: осталне и према томе ако се по једној тужби донесе одлука о задовољењу или одбијању тужбенога захтева, то онда нема утицаја на друге захтеве поби јања, који се на истом побојном правном делу заснивају. Ако више поверилаца своје захтеве побијања истога правнога дела једном тужбом остварују, онда су они активни учесници у парници, сатужиоци (§ 60 грађ. суд. пост.) и за њих вреде прописи о учесништву у парници. 2. Али и кад више веровника побијају једно правно дело дужниково тврдећи да су оштећени, ипак се не може, веле мотиви ка §-у 18, „ни у којем случају од противника побијања тражити више од оног за што је, услед правног дела које се побија, дужникова имовина прикраћена". Противник псбијања одговара дакле највише у висини оног што услед правног дела, које се побија, није ушло у имовину дужникову или је из ње отуђено или напуштено било (§ 13 пројекта). „Ова мера чини апсолутну највишу меру и границу до које иде његова одговорност према свима повериоцима, који из правног дела, које се побија, изводе према њему захтеве. Пошто сваки поверилац делује независно од других, али ипак сви заједно могу тражиги само највишу меру, то њихов однос према заједничком дужнику (противнику побијања) има извесне сличности с активном солидарношћу" (Ваг1зсћ-Ро11ак, стр. 1064). 3. Шта ће биги ако противник побијања задовољи захтев једног веровника који побија, а има и других веровника са захтевима побијања у погледу истог правног дела? Он се тада ослобођава према свима веровницима до висине своје чинидбе. На пр. Петар је вратио исплату дуга од 10 000 дин. коју је примио од Николиног и свога дужника Павла, а на основу тужбе којом је Никола побијао ову исплату према Петру. Према томе он је према свима побојним веровницчма ослобођен до овога износа од 10.000 дин. Ако је пак Петра, чија тражбина износи 10.000 дин., тужио због побијања исплате и веровник Петров Стеван, онда ће Петар бити ослобођен и према Сте-

вану, пошто је вратио примљених 10 000 динара, што је употребио Никола за измирење своје тражбине према Павлу. 4. Кога веровника, кад их има више, противник побијања мора потпуно намирити и према којим веровницима се он може позивати да је другога једнога веровника измирио тако да више није ни према коме обве зан? Ваг1зсћ Ро11ак, стр. 1064, за аустријско право позива се на аналогију из § 892 општег грађан. законика 18 ) и вели да противник побијања има да задовољи онога веровника који му то прво затражи. Под овим „затражи" он подразумева свако судско или вансудско тражење (остварење захтева). Према оном веровнику, који тужбом побија правно дело, може се противник побијања позивати само на чинидбе, које је извршио услед остваривања побојног захтева подигнутог пре подизања оне тужбе Пошто он овај основ може истаћи у фази суђења, то онда нема права да се на извршену чинидбу позива према правно снажној пресуди у поступку извршења. На пр. Јован и Павле могу побијати једно отуђење ствари које је њихов дужник Стеван извршио у корист Николе. Јован тужи тужбом за побијање тога отуђења Николу 4 јануара 1930. Али Никола је децембра 1929 вратио ствар, јер му је го тражио Павле, који се из те ствари намирио за своју тражбину према Стевану. У парници Јовановој против Николе треба Никола да се позове на оно враћање ствари, из које се Павле наплатио, јер ако то не учини, а буде осуђен по тужби Јовановој, и пресуда буде дата на извршење (које се састоји у томе да Јован може водити извршење на тој ствари), онда се он према тој извршној пресуди не може позивати на то, да је он ту ствар већ вратио услед побојног захтева Павловог, него ће морати дати накнаду. Србијански грађански законик није, истина, унео § 892 аустријског законика, али би, несумњиво, горње мишљење могли усвојити и за наше право с обзиром на §§ 545, 10 и 8 гр. зак. 5. Кад има више веровника са правом побијања једнога правнога дела дужниковог, па захтев једнога веровника на побијање престане не намирењем његовим него на други начин, онда противник побијања није тиме ослобођен према другим веровницима. На пр. Петар, Павле и Стеван имају права да побијају једно отуђење ствари њиховог дужника Николе према Јовану. Ако се сада

,3 ) који гласи: Ако је на против једно лице неколицини једну исту целину обећало, и ако су ови изречно били овлашћени, да исту могу нераздељиво захтевати, онда дужник мора целу ствар ономе саповериоцу дати, који му је прво затражи.