Branič

Број 11 — 12

„Б Р А Н И 4»

Страна 153

је овај закон обнародован у Службеним Новинама. Да ли се, кад овај закон добије обавезну снагу, може побијати једно правно дело дужниково, којим су оштећени његови повериоци, дениће се по прописима који су важили у време кад је правно дело предузето. На пр. једну је продају своје ствари дужник из Србије извршио 1 августа 1930 године. Узмимо да овај закон добије обавезну снагу 2 јануара 1931 године. Да ли ће се ова куповина моћи побијати, ако се тужба за побијање подигне 10 јануара 1931, оцењиваће се по прописима који су за побијање вредели на дан 1 августа 1930 године. Ако су испуњени услови § ЗОЗа грађ. зак. за Србију, онда се и та продаја и куповина по тим прописима може побијати

тужбом, која је подигнута 10 јануара 1931 године. После обнародовања овога закона наступа једна уасаћо 1е§ з од месец дана од дана обнародовања. Ако и у току овога времена буде предузето које правно дело, које се може побијати по прописима овога закона о побијању правних дела изван стечаја, онда ће се у погледу гштања: да ли је могућно побијати то правно дело применити овај закон, ма да он, у време кад је то правно дело предузето, још није добио обавезну снагу. То је пак предвиђено зато да несавесни дужници не би искористили уасаИо 1е§Јз за предузимање правних дела која се могу побијати по новом али не би се могла побијати по старом закону.

Корекционализација казне из § 71. Крив. Зак. Д-р Радоје Вукчевић

Степен кривичне одговорности одређује се, не само према величини дела, већ и према разним субјективним и објективним околностима, под којима је дело извршено. Олакшавајуће и отежавајуће околности при одмеравању казне побројане су у § 70. Крив. Зак. Док је по старом закону било потребно постојање бар две олакшавајуће околности, нови закон захтева једну или више околности, па да према њима казну ублажи. Ублажење — корекционализација казне врши се према природи тих околности. Из § 71. К. 3. произлази, да се, ако закон за једно дело прописује робију од једне до пет година, казна према околностима из § 70 К. 3. може ублажити на најмању законску меру те врсте казне, а то је у овом случају на једну годину. Али ако се предвиђа робија до дванајест година као што је случај код убиства квалифицираногТ смрћу — § 178. К. 3. онда се казна може према § 71. К. 3. ублажити до једне године, као најмање законске мере за ову врсту казне — § 37 К. 3. Закон иде још даље, те у 4 и 5 тачци § 171 прописује, да се према околностима место робије може изрећи строги затвор, место овога затвор, а место затвора новчана казна. Истиче се питање како да се схвати овај законски пропис у случају, кад закон за једно дело не предвиђа једну, већ две врсте казне. За лажне исправе прописана је : робија до пет година или строги затвор, те је важно знати да ли се у оваквом алтернативном случају може као полазна тачка изабрати мања казна : стро-

ги затвор, или већа казна : робија. Пође ли се од прве солуције, ми би путем ублажења казне за такво дело досудили затвор, а у другом случају — строги затвор. Г. Урошевић у свом коментару не додирује ово гштање, а г. Чубински је мишљења : да се нрема природи и околностима извршеног дела има најпре определити која се од алтернативних казни за такву радњу има применити. Узме ли се, да би радњу требало казнити мањом од две алтернативне казне, то би при одмеравању суд м-огао ову казну: строги затвор, заменити — затвором. Последица би била да једно дело које се кажњава не само строгим затвором већ и робијом буде кажњено само затвором. Скок са робије на затвор сувише је велик, а и противан § 71. К. 3. Негирање ове могућности преставља такође ограничење принципа индивидуализације при одмеравању казне, који принцип одговара интенцијама нашег законодавца. У закону нема никакве одредбе по овом питању, те суд у случају стицаја једне или више олакшавајућих околности у делу за које се предвиђа алтеративна казна : робије или строгог затвора, наилази на тешкоће у примени § 71. К. 3. Моје је гледиште да досуђивање строгог затвора место робије преставља једно ублажење казне, те да би још једно ублажење престављало дуплу корекционализацију, коју закон није прописао, нити је законодавац хтео. Противна солуција, коју и Чубински заступа, давала би повода да се постави питање: зашто онда постоји кри-