Branič

Страна 160

,Б Р А Н И Ч"

Бро 11 — 12

количини. По рачуиу њеном, тужиоцу је исплаћено више 11.834.40 дин. него што му припада. Истакла је поред тога, да је по 939. грађ. зак. право тужиочево на накнаду штете застарило, пошто је штета за тужиоца настала и постала позната са доношењем решења Бр. 22418/25, кад му је посао одузет и уговор раскинут, а од тада, па до дана тужбе, има више од три године. Исто тако, ако се узме моменат коначног обрачуна као меродаван за сазнање о количини штете, онда је и по томе тужбено тражење на накнаду штете застарило, пошто је коначан обрачун колаудирајуће комисије саопштен тужиоцу 1. октобра 1925. год. а и од тога момента, па до дана тужбе, прошло је више од три године. Поред тога, тужена држава је оспорила надлежност Првостепеног суда за град Београд, пошто је спор проистекао око испуњења, односно неиспуњења уговора о набављању, и накнада штете због тога тражена, а по §. 17. зак. о устројству трговачког суда, за расправу спорова проистеклих из предузећа набављања и грађевина, надлежан је београдски трговачки суд а не суд коме је тужба поднета. Тражила је, да суд ова питања као претходна реши и парницу одбаци, како с тога, што је тужиочево право на накнаду штетезастарило — §. 109. тач. 4. грађ. суд. пост. тако и стога, што је тужба поднета ненадлежном суду — § 17. зак. о устројству трговачког суда и §. 49. грађ. суд. пост., пошто је Првостепени суд за град Београд апсолутно ненадлежан за расправу овог спора. На претходном рочишту, одређеном ради расправе истакнутих питања у одговору на тужбу, тужилац је истакао, да је суд, коме је тужба поднета, надлежан за расправу овог спора, пошто уговор закључен са Државом и ако је трговачки за тужиоца, није трговачки за државу, нити је закључен од ње у циљу шпекулације, већ је у питању набавка материјала за опште добро — саобраћај. Даље је навео, да тужбено гражење није застарило, пошто рок од три године треба рачунати, не од 1. октобра 1925. г. кад је тужиоцу достављен дефинитиван обрачун од стране колаудирајуће комисије, већ од 4. септембра 1928. год. кога је дана решењем министарским тек дефинитивно утврђен обрачун штете настале услед раскида уговора и рада државног у режији са материјалом тужиочевим, када је и тужилац упућен на редован суд, ако жели своје право да реализује. Тужена држава остала је при своме тра жењу у одговору на тужбу и из истих разлога, наводећи, да је за почетак ове заста-

релости, пресудан моменат завршетка рада колаудирајуће комисије а тај је обрачун достављен тужиоцу 1. октобра 1925. год. За овим је Првостепени суд за град Београд, решењем својим Бр. 81842 од 22. новембра 1929. г. одбио тужену државу од тражења изложеног у одговору на тужбу, пошто је нашао, да тужбено тражење н ије застарило, као и да је он —• првостепени суд, апсолутно надлежан за расправу овог спора, а из разлога: I. „Да што се тиче питања застарелости, по §. 939. грађ. зак. право на тражење накнаде шгете застарева за три године од дана кад је оштећеном постала штета позната. Суд сматра, да је тужилац могао сазнати за наступелу штету тек онда, кад је пала последња и дефинитивна одлука по окончању обрачуна између тужиоца Л. и тужене државе. Ту последњу и дефинитивну одлуку, могао је да да једино Министар Грађевина и он ју је дао решењем својим Бр. 24589 од 4. септембра 1928. г. Свака друга одлука и налаз од министровог решења, па према томе и извештај колаудирајуће комисије, јесте само предлог министру, који нема важности за тужиоца, све док тај предлог или налаз нижих и потчињених органа, као што је овде случај, не добије санкцију у виду министрове одлуке, јер је једино он надлежан, да доноси одлуке ове природе, које важе и за другу страну. Као што је министар одобрио рад колаудирајуће комисије, он је исто тако могао и да га не одобри, или да га измени. Значи, да све од ове одлуке зависи, да ли ће бити за тужиоца штете или не. А да извештај, па и сама штета, коју је колаудирајућа комисија нашла, нису били дефинитивни, види се најбоље из самог решења Бр. 24589 од 4. септембра 1928. год. где начелник реферишући министру . вели : „Молим Вас Господине Министре, да изволите решити : 1. да се одобри рад колаудирајуће комисије; 2. да се предузимач Л. одбије од свог неумесног тражења; 3. да се предузимачу Л. врати положена кауција... Дакле, овде се ствари могу једино дефинитивно расправити и то први пут и кад дефинитивно министар доноси своју одлуку, да се рад колаудирајуће комисије одобри, да се Л. одбије од свога тражења задржате зараде и да се тужиоцу врати његова кауција. Јер, да је штета и количина тек сада утвр-