Branič

Број 11—12

„Б Р А Н И Ч"

Страна 161

ђена и да је све зависило од министрове одлуке, види се и по томе, што се тек после ове одлуке враћа тужиоцу његова кауција. Ако је питање штете дефинитивно утврђено решењем од 1. октобра 1925. г., како то тврди тужена страна, одкуда то долази, да се тужиоцу не враћа његова кауција одмах, већ тек после три године, кад је министар донео своје решење по томе питању. Према томе, застарелост се има рачунати од 4. септембра 1928. г. односно од 17. септембра 1928. г. када је решење Бр. 24589 саопштено тужиоцу. Како од тада па до подношења тужбе није прошло 3 године, то и пограживање тужиочево није застарело и приговор тужене стране у том погледу неумесан је и на закону неоснован. II. Што се тиче приговора тужене стране, да је за расправу овога спора овај суд ненадлежан, већ Београдски Трговачки Суд, Суд је нашао, да је за расправу овога спора овај суд апсолутно надлежан, а не Београдски Трговачки Суд, а то са следећих разлога : Суд налази, да уговорени посао, ма колико имао сличности са предузећем набављања и грађевина, ипак није апсолутно трговачки посао, јер тужена држава није трговац, нити је овај посао за њу трговачки, а поред тога, спорни уговор није закључен у циљу шпекулације, већ је у питању набавка материјала за опште добро — саобраћај. Трговачки Суд је апсолутно ненадлежан за све спорове, који потичу из таквих трговачких послова, који се тек акцесорно сматрају као трговачки послови, т. ј. с обзиром на особину дужника. Закључени посао пре се може назвати уговором о најму. У ствари, овај посао се састоји из комбинације уговора о купопродаји и уговора о најму. Првобитно између тужиоца Л. и тужене државе закључен је уговор о лиферовању, односно о купо-продаји 10.000 куб. мет. шљунка. Да је на томе остало, посао би био купо-продајни, а како га држава није закључила у циљу шпекулације, то се исти не би могао сматрати као трговачки. Међутим, накнадно је закључен уговор и о ваљању пута. Али ти су радови око ваљања пута које тужена држава назива предузећем грађевина и због чега и тражи да се Суд огласи ненадлежним, споредног значаја, јер су од много мање вредности. Према томе, природа овога посла, има се ценити по првобитно закљученом послу који преставља једну обичну купо-продају, која за тужену

државу није трговачка, те је, према томе, за расправу по истој, апсолутно надлежан овај Суд, а не Београдски Трговачки Суд." Али по жалби Државног Правобраниоца под Бр. 8619 Касациони Суд у своме III. одељењу решењем својим Бр. 3415 од 17. марта 1930. г. поништио је горње решење првостепеног суда. „Зато, што по последњем одељку § 49. грађ. суд. пост. ако тужени у одговору на тужбу учини примедбе противу надлежности првостепеног суда, онда је Суд дужан прво и претходно расправити засебним решењем само то питање о надлежности суда. Према томе, погрешио је тај суд, што је се претходно упустио у свом решењу Бр. 81842 и у оцену истакнутог питања о застарелости тужбеног тражења, па тек онда о надлежности суђења; већ је требао решењем расправити питање о надлежности, па кад то решење постане извршно, онда даље да по закону поступи." Пошто је одредио ново рочиште, на коме су парничари остали при својим ранијим наводима, а у смислу обавезних примедаба, првостепени суд је донео ново решење на дан 13. маја 1930. год. под Бр. 37199 којим је се поново огласио а п с олутно надлежним за расправу овог спора и нашао, да тужбено тражење н и ј е застарило. Судски разлог је истоветан са разлогом из ранијег решења Бр. 81842/29., само је суд у овом решењу претходно расправио питање своје надлежности, па онда питање застарелости тужбеног тражења, док је у ранијем решењу ова два питања расправио обрнутим редом. По жалби Државног Правобраниоца под Бр. 56513/30. Касациони Суд је у своме III. одељењу решењем својим Бр. 12618 од 18. октобра 1930. год. жалбу одбацио а горње решење Првостепеног Суда о с н аж и о. На овај је начин горње питање надлежности и застарелости дефинитивно расправљено одбијањем тужене државе, која је ова питања истицала. Тако је један пут више потврђено правило, утврђено сталном праксом Касационог Суда, да и они уговори, који се сматрају првенствено трговачким, као што је уговор предузећа за набавке и грађевине иЛи уговори о куповини и продаји, нису трговачки за Државу, пошто се она не бави трговином, нити закључује уговоре у циљу шпекулације, већ ради извршења вишег циља, због кога држава и постоји. С тога је и Првостепени суд за град Београд, као грађански, потпуно правилно, оглашен надлежним за расправу овог спора. Друго питање, питање застарелости пра-