Branič

Страна 230

„Б Р А Н И Ч"

Број 5

тична излагања Живановићева Основни проблеми .. с. 51—114). Речено је да умишљај претпоставља знање законског бића к. дела и хотење радње којом се то — биће к. дела — остварује. Недостајање овог знања и хотења, сасвим , логично искључује умишљај. Због тога наука о заблуди није ништа друго — како умесно примећује К. Ргапк, ор. с., с. 193, — донаука о умишљају посматрана са негативног гледишта. Стога би се могло поставити питање; да ли је поред јасне законске дефинације умишљаја, потребно доносити и посебне одредбе о заблуди. Законодавац је. по нашем мишљењу, оправдано стао на гледиште да јест. Јер законски прописи о умишљају и заблуди, у односу према досадашњим покрајинским законима, унели су извесне новине. Због тога није искључена могућност, бар за прво време док се пракса у овој материји не уједнообрази, неједнаке и несигурне примене односних законских прописа. У жељи да то спречи, наш законодавац је, колико нам је познато, опширније и детаљније него иједан страни законодавац регулисао питање заблуде. Са практичног гледишта није учињееа никаква грешка што је законодавац донео одредбу у § 19. к. з. Јер, ма да се овде, с обзиром «а природу, разликује правна заблуда од стварне, оне су ипак у погледу свог дејства потпуно изједначене: обе искључују умишљај. Погрешка је учињена међутим у § 21 к. з. што је прописано да „незнање и неправилно схватање овога кривичног закона никог не извињава..." Свест о противправности, са гледишта науке о кривњи које је изложено, јесте елеменат -— битно обележје — бића к. дела; према томе, где нема свести о томе обележју не може бити ни умишљаја. Када законодавац, у § 19. к. з., третира и „битно< обележје кривичног дела правне природе" као разлог који искључује умишљај, било је логично да исто правно дејство призна и заблуди о противправности извесног к. дела. Ово се у толико више наметало као логична нужност што је напросто непојмљиво у чему се разликује заблуда о битном обележју правне природе из § 19 од заблуде о противправности из § 21 к. з. Из дефиниције заблуде дате под I и дефиниције умишљаја дате под II произилазе, у погледу дејства заблуде, следеће начелне поставке. 1. Заблуда о битном обележју бића кривичног дела увек искључује умишљај. Ко запали своју или туђу кућу, не знајући да се у њој налази извесно лице, није умишљени извршиоц дела из § 188 к. з.; ко убије човека, мислећи да је животиња, није кажњив за умишљено убиство из § 167 т. 1; ко изврши обљубу над женским лицем испод 14 година, за које је био уверен да има 16 година, не може бити кажњен за дело из § 273 к. з.; ко купи покретну ствар, за коју није знао да је прибављена кривичним делом, није умишљајни извршиоц дела из