Branič

Број 1

„Б Р А Н И Ч*

Страна 3

1гп бЈппе (Зез Виг^егИсћеп Оебе^гђисћз ипсЗ Фезеб ОезеЈгеб јб! јесЗе Могт". Само, примећују аутори,*) да би Обичајно Право у Немачкој важило као Објективно Право оно мора бити опште (^ешеЈпеб ОеигопћеНбгесћ!) за целу државу а не само за извесну или извесне државе у Немачком Савезу (рагђки1агеб ОеуоћпћеЛбгесћ!).**) Швајцарски Грађански Законик {Зсћ\уе12епсћеб 21У11§ебе12ћисћ) од год. 1907.—1912. тако исто предвиђа Обичајно Право као Објективно Право (члан 1. одељ. 2.)***) 3) Између ова два екстремна система налази се један трећи који представља Аустриски Грађански Законик (а1 ^епшпеб ћиг^егНсћеб Оебе1гћисћ !иг <јаб КаЈбег1ит ОезЈеггеЈсћ) од год. 1811. Овај Законик не признаје обичаје правне као општи извор Објективнога Права, слично Писаноме Праву (Државноме Закону), него их као такве признаје само код оних приватно-правних установа (института) где је то нарочито у Законику речено (§. 10.: „Аи{ ОешоћчћеЛеп капп пиг 1п (1еп РаПеп, 1п \уе1сћеп бЈсћ ејп 6ебе1г (1агаи{ ћегиђ, КискбЈсћ! §епоштеп \тсЈеп"). У колико Аустр. Грађ. Законик не усваја Обичајно Право као општи извор Објективнога Права, у толико се он приближава Грађ. Законицима прве категорије, а у колико опет изузетно допушта његову примену (§§. 549., 863., 1113., 1116), долази он у другу категорију: он је, дакле, делимично у обема категоријама а делимично ни у једној, и зато смо га ставили у трећу, нарочиту, категорију, у средини између две крајње категорије. Исти систем као у Аустриском

*) Видети посебице Ог. О11о р18с11ег ипс! Ог. \УШће1т уоп Неп1е, Впг&егИсћез Оезе1гбис1г, АиН. уоп 191 >., Мипсћеп, Етјпћгип%8%е8е12, АгНке! 1., Апт. 1. В још и: Ог. Е. Еппессегиз, Ог. Тћ. КЈрр ипс1 Ог. М \Уо1Н, [.ећгдис/г с1е8 Впг^егИсћеп КесМз. Егб1ег ВапсЈ, Егз1е Аћ1еПип§: ЕШеИип§ и. А11§ететег ТеИ \ г оп Ог. I., Еппессегих, 18 ипс1. 21. АиНа§е, Кеип1е ВеагћеИип§, Магћиг§-, 1923,, 8. 66. а 68., 8 80. а 90 („Ет {иг с1аз §апге Рејсћ §еНеп<1е8 Ое№0ћпћеН8гесћ1 капп <1аћег Ке1сћ§ебе12е аи!ћећеп, аћапЈегп ос1ег ег^апгеп": б. 80. ,РагИки1аге8 Оет>ћпћеП5гесћ1 с1а§е§еп копп1е кете §Г088еге КгаН ћаћеп а1з сће ГашЈебјЈебеЈге": б. 86. Аутор наводи овде још и чл. 55. Уводнога Закона од 18. Августа, 1896., и § 919. (Нем. Грађ. Зак.). Од Обичајнога Права ваља разликовати обичаје правнога саобраћаја, сИе „УегкећгббЈНе" („1Јбапсеп*) у шта не можемо улазити овде. Приметићемо само толико да се правни обичаји сматрају као сваком познати као и објављени закони и уредбе — § 14. Срп. Грађ. Закон.: ргаебитрИо шпб е! <1е јиге — док то не вреди за узансе: овде се мора доказати да је дотични узанс био познат странци против које се истиче — бар тако се већином узима. В. примере за њих у §§-има 612., 151 , 157., 242. Нем Грађ. Зак. **) В. чл. 2. Немачкога Устава од 16. Априла, 1871.: на сваки начин ово вреди тим пре по новом, Републиканском, Уставу Немачком од 11. Августа, 1919 год. (в француски текст овога Устава код: Кепе Вгипе!, 1.а СопбМиИоп а11етапс1е ји 11 аои(: 1919. Рге(асе раг Јоберћ Ваг1ће1ету, Рапб, 1921., а немачки код бИег—бот!о, Векћзуегјаззипј?) који је односно иолитичкога јединства Немачкога Народа отишао даље него устав Бисмарков. ***) Видети: Ог. Еи§еп СигИ-Еоггег, бсћ\уе12еп8сће5 2т1§ебе1гћисћ тН Ег1аи1егип§еп, 2ипсћ 1911. б. 2 а 4 Г)г. А Ке1сће1, Исћшеггегјзсћез 2М1§е.зе1гдисћ. ЕјпкИипд, 2ипсћ 1911., б. 4. а9. (у: КотшеШаг гит 8сћ\\>е1гег1зсћеп .2т1§езе1г!зисћ од Ог. А. Е§§ег-а и колега).