Branič

Страна 6

.БРАНИ Ч"

Број 1

је, истина, изразио своју вољу, али се, из законскога текста који се односи на спорни случај, не види шта је он управо хтео> не може да се, из саме норме у питању, изведе како је он желео да уреди дотични правни однос. И сада остаје судији да он, помоћу правила о тумачењу закона, пронађе праву вољу Законодавца.*) Међутим, код празнина законских, Законодавац у опште није предвидео ни нормирао известан правни однос, он ту није изразио никакву вољу, ни јасно ни нејасно, те, према томе, судија овде нема шта да тумачи. Тумачити нечију вољу претпоставља да је воља исказана само нејасно, и тако је код нејасних законских прописа; али, када у опште нема изјаве воље, када ова одсуствује, као што је сучај код законских празнина, онда ту не може бити говора ни о каквом тумачењу воље. Код нејасних законских одредаба постоји законски текст само што он није јасан, закон је у том тексту предвидео и регулисао спорни правни случај али то није урадио јасно, и онда на судији је дужност да, на место тога нејаснога текста, истражујући и изналазећи истинску законску вољу, стави један јасан текст који, одговара ономе што је управо закон хтео рећи. Код закон-' ских празнина, нема у опште никаквога текста, јер је Законодавац пропустио да дотични правни однос предвиди и нормира, ту судија нема само да један нејасан текст замени другим јасним, него да да један нов текст који у закону не постоји, то јест да он, судија, нормира правни однос који је Законодавац пропустио нормирати. Као што видимо, Српски Грађански Законик не допушта примену правних обичаја код тумачења законских прописа, не допушта зато што, по њему, Обичајно Право долази тек на друго место, према Државноме Закону који има првенство. Другим речима, Срп. Грађ. Законик неће да Обичајно Право потре Државни Закон, неће да воља творца обичаја то јест воља друштва буде јача од творца закона то јест Државе. Само онда ако воља Државе оскудева, ако Државни Закон није предвидео и регулисао неки правни однос, може добити снаге воља друштва изражена у правном обичају : воља друштвена тада не иде против воље Државе, она је ту само допуњава. Али, ни код законских празнина правни обичај не добија, по Српском Грађанском Законику, примене безусловно: § 10. Статуира да Судија има најпре да покуша да празнину попуни аналогијом (било у ужем смислу, законском аналогијом, било у смислу ширем, аналогијом правном) па тек онда, по потреби, правним обичајем. Зашто? Зато што, код законских празнина које се дају попунити аналогијом, не може се рећи да воља законодавчева потпуно недостаје. *) Ззконодавчева воља нејасна је и онда када се он, у два р.чзна про„ писа која су јасно редигована, на два неједнака начина изрази о истом , правном односу.