Branič

Број 1

.Б Р А Н И Ч*

Страна 13

професија и стручност састоји се не у доношењу закона већ у њиховој примени и ингерпретацији, прави закон а друго је је када то чине законодавна тела која су, по своме саставу и искуству својих чланова, много надлежнија за тај посао. Судија је специалист за свој, судиски позив (примена и тумачење закона) а законодавац опет за свој, законодавни позив, и као што законодавац не би био добар судија исто тако ни судија није добар законодавац И зато законодавац треба да се труди да, са гледишта технике, закони буду што бољи то јест што потпунији и што јаснији те да се тако избегне потреба да ствара правне норме онај који није за то позван, то јест судија. Али, пошто је и законодавац човек, то јест несавршено биће, те и његово дело (закони) не може бити савршено тако да он, и поред своје најбоље воље, доноси често и непотпуне законе, онда нема другога излаза до тога да се ту судији призна законодавна власт: једно нужно зло. И у домену правних односа где је воља човечја највише стваралачка, много више него у доменима појава неправних, она опет није свемоћна и често мора да се задовољи солуцијама које очитују њену немоћ. Тако, н пр., код стицања нрава,. када су иначе сви услови једнаки, пречи је онај који је старији по времену: рпог 1етроге роћог шге. Ту се решење оснива на времену, један појам изван Права; или, при колегиалном решавању, ако не може да се дође до једногласне одлуке, биће меродавно оно што реши већина гласова: ту је опет пресудан један неправни елеменат, број. И ови примери показују ако не потпуну ништавост човекове воље а оно њену недовољност и упућују људе на хришћанску скромност у њиховим овоземаљским амбицијама.