Branič

,Б Р А Н и Ч"

Вро) 1

се тужеаи, поред главне заклетве, као доказа о томе, да су спорни амбар добили разменом од пок. Војислава и да су писмено о томе изгубили — не могу позвати и на друге доказе — сведоке, јер таквог ограничења и закону нема, па ни у самом § 94. в. грађ. суд. пост., на који се првостепени суд позвао у разлозима своје пресуде, већ, напрогив, § 281. грађ. суд. пост. овлашћује тужиоца да може нудити главну заклетву, ма да има и друге доказе. Према томе суд је погрешио, кад је овај навод тужене стране као недоказан одбацио, већ је, према напред реченом, требао да оцени да ли понуђеној главној заклетви има места, па да по том своју одлуку донесе." Београдски Апелациони Суд није усвојио ове примедбе, већ је у писму своме од 25-У1-1931. год. Бр. 5599 дао следеће противразлоге: „По § 261. у вези § 281. грађ. суд. пост. употреба главне заклетве по природи својој, као доказног средства искључивала би употребу других доказа јер се претпоставља, да је парничар, понудом главне заклетве, остала доказна средства напустио. Како се из акта овога спора види, да је тужена страна изјавила, да се за доказ својих навода, да је тужени Јован добио амбар путем размене, позива и на сведоке, ако би суд нашао да нема места понуђеној главној заклетви а међутим се није изјаснила, при коме од поменутих доказа остаје, то су овакви алтернативни докази без вредности, те је пресуда овога суда, којом је одобрена пресуда првостепеног суда, правилна и на закону основана." Касациони Суд у својој општој седници усвојио је речене примедбе свога I одељења а ове противразлоге одбацио. Одлука Опште седнице од 14. VIII 1931. г. Бр. 9077. Тих. М. Ивановић

За спорове противу државе местно су надлежни сви судови, без обзира где је закључен уговор, који је предмет спора или где се он има извршиги. Фирма Експорт Трговина тужила је првостепеном београдском трговачком суду државу Краљевине Југославије и тражила да је суд осуди на нлаћање више наплаћене возарине у 7920.— дин. код железничке станице у Сплиту. Заступник тужене стране навео је, да је поменути суд ненадлежан за расправу овога спора, јер Београд није место ни где је закључен уговор нити где се он има извршиги. Првостепени београдски трговачки суд нашао је, да је местно надлежан за извиђање и пресуђење овога спора са следећих разлога: По § 28. грађ. суд. пост. надлежност суда опредељује се