Branič

Број 3

,Б Р А Н И Ч-

Страна 127

.да се ни за моменат замислити принцип једнакости права. без могућности остварења тога права. И заго држава, као организована друштвена заједница, извршујући доследно принцип једнакости, даје могућност сваком свом члану да легалним путем дође до свога нарушенога права и да реституише свој повређени правни интерес. Сиромашко право има то за циљ и ставља у могућност сваког оног, да се њиме користи, који за то има услова. За разлику од уверења о сиромашном стању, сиромашко право као правпа институција много је ширег обима. Оно не обухвата као ранији систем само најсиромашнији ред грађана, већ све оне којима је оно стварна потреба. Оно се не везује за одређени порески цензус о сиромаштву, већ за фактичко стање онога који га захтева, његове личне и породичне прилике, материјални и социјални положај. И док се раније — уверењем о сиромашном стању — могао кори.стити само онај чији годишњи непосредни порез није прелазио законом предвиђени цензус од 10 одн. 20 динара (чл. 5 зак. о таксама) сад тај цензус не игра више никакву улогу у стицању овога права, нити као такав постоји. Постоји једино чињеница односно фактичко пигање, да ли парнична ■странка може поднети трошкове у томе правном послу, без штете по нужно издржавање своје и породице, или не може. То је од пресудног значаја. И суд узимајући у решавање једну молбу за признање сиромашког права, као законом делегирана власт за овај носао, на основу поднетог уверења о имовном стању молиоца, које издаје општинска, а по правилу потврђује полициска власт, није везан тим уверењем и његовом садржином, већ је на против властан, да све наводе у које посумња провери, а по потреби и извиди чињенице значајне по резултат решења. Док је по старом систему, уверење као гакво било неприкосновено судској оцени и ревизији, дотле по новом (сиромашком праву) то је право изрично дато суду, те суд и поред уверења о имовинском стању уредног у формалном смислу, може молиоца одбити од гражења сиромашког права, ако налази да његова целокупна привредна ситуација тај законски бенефицијум не заслужује. А то суд цени према фактичном стању у моменту тражења признања овог права. Поема томе, ово се право може признати сваком оном, који докаже. да није у стању да плати спорну и папирну таксу (увек је о њој реч), па ма се он у грађанству иначе и не сматрао за сиромашног. У томе је основна и битна разлика ових двају система. Несумњиво је и ван поговора, да нови начин више одговара правној логици ствари и стварним потребама данашњег времена. Јер стари начин, са оштро повученим границама о стању сиромаштва, није имао много социјалног смисла ни логичког оправдања. С правом се питало, каква разлика постоји у имовинском погледу између-