Branič

Број 7

„Б Р А Н И Ч"

Страна 355

Бранилац је у својој речи навео да су наводи оптуженога тачни и за доказ — позвао се је на сведоке. Тражио је да суд донесе одлуку по овом питањуСуд је у смислу § 312 к. з. т. 4 одбио овај предлог, пошто је прив. тужиља била у браку када се је овај спор изродио. Потом је донета пресуда у којој је оптужени био кажњен за увреду а за клевету био је ослобођен од оптужбе овом је приликом казна била појачана услед „клевегничких" израза који су овде били добили сасвим други изглед. Вииш је суд оснажио ову пресуду. Да заштити оправдане политичке, друштвене, породичне и индивидуалне интересе, законодавац је сгилизовао § 312 к. з. Само законодавац је пропустио да регулише ноложај онога који би имао ту срећу, да падне под ударце овога параграфа, у основи врло пстребног. Јер када неко лице одговара за клевету, оно није у могућности да да своју одбрану у пуној мери — основни принцип новога кривичног поступка — под предпоставком, да чињенице, које би огггужени имао да утврђује, долазе у опреку са забраном из одредаба § 312 к. з. Пошто је оптуженоме немогуће да докаже истинитост својих навода означених, у тужби, као клеветнички, у логици је правних схватања, да за то дело неможе одговаратиНамеће се онда питање — за које би дело такво лице могло одговарати ако би, уопште, било какве. кривице? Познато је начело, да аналогије нема у кривичном законику. Али, још већи принцип влада у свету па и у дисциплини кривичног права, да кривична осуда мора бити у сразмери са његовом кривицом и то, пошто се обави, законом утврђен, поступак. Оптужени одговара за дело које повлачи ограничење у погледу на, право употребе доказа па, следствено, и право одбране, што је, абстрактно узевши, у супротности са смером модерног законодавства. То лице, онда, не би могло ни одговарати за клевету — наш случај — јер није било ?у положају да докаже, да ли постоји или не посто.ји клевета а с обзиром на § 311 к. з. Законодавац је имао овде употребити помоћно средство напр. фикцију. Требало је изриком рећи да се у оваквим случајевима има сматраги а рпоп да су инкриминисани изрази увредљиви а не клеветнички и да се аутоматски има поступити по другом делу става првог из § 311 к. з. Резимирајући, завршавамо са нашим коментаром. Приписивати неком лицу да је учинило кривично дело клевете — да би било осуђено потребно је да суд стекне уверење, на сснову доказаних чињеница, да се је тај догађај одиграо Пошго је, посредним путем, спречено да доказује своју невиност односно да покаже да није баш у тој мери крив, као