Branič

Страна 50

„Б Р А Н И Ч"

Број 2

кад се грађани осећају пониженима и увређенима. Тај осећај не може бити тако јак онда, кад се трпи нешто што закон прописује, као онда, кад је то трпљење у противности са законима. Док је Кнез Милошев закон прописивао батине, оне нису врећале, а да је тај закон батине забрањивао, многи од батињаних тражио би утехе у зеленој гори и хајдучком животу. Тортура има две црне стране. Једну од њих нико није боље описао од Џек Лондона у једном од својих романаПоглавица црвенокожаца ухватио је једну групу разбојника који су били страх и трепет његових племеника. Судио је свима на инквизиторски начин, а вођа разбојника стално је премишљао како би себи учинио крај а да не прође кроз тортуре дивљих инквизитора. Он је поглавици испричао како је пронашао .сигуран лек који тело чува од секире. Лек се требао састојати у некој течности, којом се тело имунизира. Поглавар је био очаран тим проналаском, али је била тешкоћа у томе на који начин да се сигурност лека утврди. Тада је вођа разбојника предложио, да он прво свој врат намаже, и на дрвени,труп положи, а поглавар да се јаким замахом секире по врату, увери, како је секира немоћна, ту где се лек примени. Врат је намазан и намештен, секира је пала и — глава је одлетела. Запрепашћен поглавица рекао је присутнима: „Пази, како ми овај разбојник гтодвали". Дакле разбојник је претпоставио тренутну смрт од секире, тортури код које је ипак било наде да ће се остати у животу. Црвенокожац је то сматрао за подвалу, јер је знао да тортура и без смрти теже кажњава, него сама смрт. Али код тортуре физички бол није најтежи. Бол душе јачи је од бола тела. Први је сталан, а други је пролазан. Ако човеку отсеку руку, то боли недељама можда и месецимаАли ако му нож зарију- у душу и достојанство, то боли вечито. Код тортуре је најгоре то, што су оба бола здружена, и што оба обарају његово достојанство човека, које му ниједна сутска пресуда не може више поврагити. Кад би нас тсртуре у кривичном поступку доводиле ближе до истине, онда би се могло говорити о њиховом оправдању, ако не по другом, а оно по основу друштвене нужне одбране. Код тешких деликата, где друштвени интерес проналажења истине доминира над интерессм поштовања личности — могло би се и говорити о тортурама. Мањим злом спречавати веће, то је у принципу дозвољено. Али развој кривичног правосуђа јасно нам је показао, да тортура не ломаже, већ напротив одмаже. Инквизиција чија је употреба почела на робовима постајала је главно и скоро једино доказно средство. Што је сумрак над судбином човечанства бивао све гушћи, то је и ње-