Branič

Страна 52

„Б Р А Н И Ч'

Број 2

ке од 1873 доноси собом стална сужавања употребе физичких казни, које су се уосталом биле задржале само за најтежа и најнечаснија кривична дела. Из одлуке Великог Народног Суда од 1828 године бр. 252 јасно произилази, да највећи суд забрањује изнуђивање признања мучењем не само код часних деликата, већ и код разбојништва и крађа. Уредба Кнеза Милоша од 3 марта 1829 прописује исто, а закон о устројству окружних судова од 1840 наређује, да се судовима забрани „окривљеника који се под испитом налази на признаније злочинства или преступљенија боем нагонити, или на муке метати." Стари Казнени законик из 1860 године, од инквизиторских сретстава задржао је најслабије: батине. Њихову употребу ограничавао је само на скитнице, пустахије, крадљивце, сиротињу и сумњива лица. Законом из 1873 укинута је и ова последња телесна казна. Али и пре тога закона књежевским указом батине су биле сасвим укинуте у војсци и школи. Интересантно је да многи протагонисти батина у скупштини из 1873 године, нису ове правдали тиме, што оне проналазе истину, колико тиме, што Србија није имала довољно затвора, да би и ову казну затвором замењивала. Други заступници ове врсте казне, веровали су, да би укидањем батина села и градове преплавили нерадници и крадљивци,исто тако као што су некад највећи професори физички проповедали да ће железница значити смрт путника „јер ће уз вожњу од 20 километара нестати ваздуха за дисање". „Ако се батине укину народ ће постати непослушан, па треба дозволити кмету да може ударити бар 5 батина" — проповедао је посланик Вулић у полемици са противником батина Великићем. Сеоски трговац Несторовић здравије је резоновао. „У нас свет није покварен. Нађе ли се по један или два у целом округу, па зар због њих да виси батина над целим народом?' Отишао неки неваљатац на вашар и украо. Ми га избијемо и пустимо да иде на други вашар да сече кесе. Од батина постаје и лопов и свако зло, од батина се до данас нико није' поправио". Противник батина био је и Каљевић, а један од најискуснијих противника био је кмет Пантић. „Данашњи закон добар је за газде, а врло је зао за сву сиротињу, па макар она била поштена и добра. Ако газдин син погреши, кмет добије каву и ракију, па га осуди на глобу. Али шта бива са сиротињским сином, који је врло поштен? Шта ради кмет кад овај погрецш? Повали па бије, вичући: ти немаш паре, ја ћу гебе по туру. Поштен сиромах, сада већ понижен, постаје непоштен и чини зла. А зар ја као кмет, само да бих показао ко сам, не батинам често баш поштене људе. Претпоставимо једну женску. Како се та слаба створења тиранишу. Ру-