Branič

Број 2

„Б Р А Н И Ч"

Страна 93"

сују само такве чињенице, које се у промету сматрају за истините. Тачно је, да поједини уписи у земљишну књигу могу бити и само формално истинити. Али уписи у погледу идентитета непокретности и лица, која су на њој заинтересована, морају се у сваком случају оснивати на начелу материјалне истине. То произлази одатле, што су земљишне књиге као и остали јавни регистри основани управо зато, да се извесне чињенице, које се у њих уносе, евидентирају у тачном просторном и временском идентитету. На основу тога може се извести закључак, да се у земљишну књигу не може унети упис у корист будућих или неодређених лица, јер би се такав упис противио начелу истинитости, коју јавни и државни интерес у промету са непокретностима тражи. Другим речима то значи, да субјекти, који се уписују у земљишну књигу, морају бити „тачно одређена лица" 7 ). Да би се постављени проблем после ове констатације могао коначно да реши, треба још одговорити на питање да ли је трговац, који се у земљишном промету јавља под неистинитом фирмом, „тачно одређено лице". Неистииита фирма трговца појединца је обичан пословни псеудоним, који се од сличних имена у социјалном поретку разликује само тиме, што је уређен специјалним законским прописима. Право име трговца појединца у циљу утврђивања његовог идентитета може да буде само његово грађанско име, јер неистинита фирма и поред извесних ограничења у трговачким прописима преставља једну произвољну ознаку, на основу које трговац не може никако да буде „тачно одређено лице". Стога је евидентно, да се неистинита фирма неће моћи употребити као средство личне индивидуализације, каква се у промету са непокретностима обично тражи. То што неистинита фирма није допустива у земљишном промету, у неку је руку и природно, јер је овај промет у главном основан на начелима јавног и државног интереса. Али је неистинита фирма највише алтерирана тиме, што се она перхоресцира и у трговачком промету, где је супротно од земљишног промета наглашен приватни интерес. Такво схватање трговачког промета усвојила су и поједина законодавства те на основу тога формулишу, да трговац појединац мора по правилу унети у фирму своје грађанско име и не сме му додавати таквих ознака, које иду на штету личном, стварном, местном, временском или организационом идентитету трговца 8 ). Истинитост фирме тражи у правилу и Основа нашег новог трговачког закона, где се изреком забрањује, да се у фирму уносе додаци, који би

7 ) Др. Фердо Чулиновић, Земљишнокњижно право, Београд 1933. 8 ) Арг. из §-а 11. хрв. т. з., §-а 12. бос. т. з. и чл. 16. аустр. т. з.