Branič
Страна 272
„Б РА Н И Ч"
Број 5-
(постојање брачног односа —) и б) ако се томе противе прописи о стварној надлежности суда — (ако би за спор био надлежан судија појединац окружног суда, а за предмет предлога веће окружног суда —). Ови предлози по § 354 могу се стављати у току целе усмене расправе, дакле,. све до закључења исте. Међупресуде се сматрају, у погледу правних лекова,. самосталним пресудама, исто као коначне и делимичне пресуде. Дакле, могу се, самостално, нападати призивом и ревизијом. Ако буде уложен призив или ревизија против међупресуде којом се одлучује о постојању или непостојању правног основа тужбеног захтева, дакле, по од. 1. § 489, тада ће се, даље расправљање по тужби, зауставити све док међупресуда не буде постала правноснажна. У осталим случајевима, т. ј. у случајевима из од. 2. § 489, расправљање о главној ствари наставиће се, без обзира на изјављени призив или ревизију против међупресуде. Али, и тада суд може наредити да се до правноснажности међупресуде, заустави расправљање о тужби, само у том случају, ако је међупресудом изречено, да не постоји правни одношај или право,, које је битно за одлучивање о главној ствари. Кад се има у виду да и питања из од. 2. § 489 прејудицијелно утичу на главну ствар, онда је неразумљиво зашто суду није императивно забрањено даље расправљање по тужби, до правноснажности међупресуде, којом се констатуједа правни однос или право, који су били предмет међупресуде, не постоје. Али, и акоје заустављање расправљања по тужби, у овом случају, остављено нахођењу суда, судови. ће, свакако, држећи се логике самих ствари, увек ово заустављање расправљања наређивати. Јер, нашто даље расправљање по тужби, ако је у нашем примеру, међупресудом изречено, да однос службе између тужиоца и туженог не постоји. Шта више, у случају правноснажности међупресуде ово расправљање по тужби, које би се проводило, било би: излишно. у правом смислу речи. Против наредбе о заустављању даљег расправљања по тужби, нема места правном' леку. Све ово изилази из од. 3. § 489. Ако би се међупресудом, било да је изречена на основу од. 1. или од. 2. § 489 констатовало да правни основ тужбе, правни однос или право, који су предмет међупресуде,, не постоје, тада би тиме и судбина целог спора била коначно решена и међупресуда би имала карактер коначне пресуде. У оваквој пресуди увек би се морало решити ипитање парничних трошкова, пошто се то питање не би могло оставити, по § 154 за доцнију пресуду, јер доцније пресуде у, овом случају не би ни било. Предлог за доношење међупресуде може стављати како