Branič

Страна 490

„БРАНИЧ 1

Број 9'

Државном савету и управним судовима. Могу се применити, такође, одредбе о искључењу и изузећу судија и других судских органа (§§ 15—24), јер и ово питање није регулисано у закону о Државном савету и управним судовима. Одредбе о надлежности (§§ 25—101), не би се у главном могле применити пошто је надлежност управних судова и апсолутна и релативна регулисана законом о Државном савету и управним судовима. Ова надлежност је регулисана на сасвим другој основи али услед непотпуности одредаба о томе, могло би се по нешто применити из грађанског судског поступка. Тако, могле би се применити одредбе о вредности спорног предмета (§§ 49—56) али само приликом прорачуна таксе на тужбу, с обзиром на § 12 закона о накнадним и ванредним кредитима у вези Тар. Бр. 52 закона о таксама. Други део. — Оатта наређења о постуику. Према чл. 15 и 18 закона о Државном савету и управним судовима у административном спору су парничне стране и то: тужилац, који је увек појединац или правно лице, коме је актом управне власти повређено какво право или непосредни лични интерес заснован на закону, Главна контрола и државни заступник; тужени је увек управна власт, која је донела спорни акт. С обзиром на појединца и правно лице као тужиоца у главном би се могле применити одредбе о способности бити парнична страна и о парничној способности (§§ 102—111). Такође се могу применити одредбе о супарничарима (§§ 112—116). Сматрам да се не могу применити одредбе о: учешћу трећих лица у парници — главна и споредна интервенција; обавештењу трећег лица у парници р . именовању претходника — (§§ 117—123) и то са разлога што је ово питање регулисано на други начин у чл. 29 закона о Државном савету и управним судовима. Прописи, који се односе на пуномоћнике (§§ 127—141) могу се применити, али с том напоменом да заступање адвокатом никад није обавезно пред Државним саветом и управним судовима. Одредбе о парничним трошковима (§§ 142—157) могле би се применити у колнко би се тужилац, према чл. 35 закона о Државном савету и управним судовима, осудио на плаћање трошкова да се у смислу § 46 закона о пословном реду утврди њихов износ. Обезбеђења (§§ 158—163) мислимо да не би могло бити у административном спору, јер је тужена страна управна власт, која не може имати каквих нарочитих трошкова. Ипак пошто се у чл. 35 закона о Државном савету и управним судовима предвиђа осуда на плаћање трошкова, то би евентуално могло доћи до примене одредаба о обезбеђењу. Прописи о сиромашком праву (§§ 164—174) не могу се применити код управног суда, јер се исти односе само на