Branič

„Б Р А Н И Ч"

или онаквог решења на општи интерес. Уместо на цр. да се стави на гледиште да су приватна права апсолутна, он ће се питати колико једна странка има интереса да то право до краја користи односно колико друга од тог коришћења има штете. Захваљујући овом правцу, као и доктринарном солидаризму (који је опет само једна од последица еволуционизма) могле су се конструисати теорије о злоупотреби права, одговорности на основу ризика, о накнади штете и др. Полазећи, дакле, од те школе г. професор Тасић сматра дасе једино помоћу ње може наћи правилно решење о аналогији. Јер сва досадашња објашњења нису довољно убедљива. Шта више она су и нетачна. Обично се сматра да аналогија (законска) значи закључивање од посебног на посебно. То се оправдава, по поштованом аутору тиме, што постоји сличност случаја обухваћеног правним правилом са случајем новопојављеним, дакле, необухваћеним правилом. Појам сличности састоји се из две компоиенте: с једне стране су особине заједничке, мање или више истоветне, двама објектима. С друге: особине различите. Ми, дакле, на један нови однос примењујемо правило које се односи на други однос само зато, што су им извесне особине заједничке, апстрахујући при томе све разлике које међу њима постоје. А такав поступак „значи применити свесно једно правило које не одговара најбоље случају (није адекватно). Тиме се у ствари мења смисао правила јер се примена правила проширује на један случај за који би се могло наћи подесније правило". (Ђ. Тасић: Аналогија). Отуда се закључује, да се објашњење аналогије не може тражити у сличности већ у некој идентичности, и то идентичности „по унутрашњем, дубљем, а не спољашњем смислу". Ако, другим речима, једна ситуација претставља исти ,,интересни иоложај'' има исти значај и вредност по лица у питању, кад би разлози и ииљеви закона могли бити исти>. онда би се смело примеиити и на њу исто правило. (Свршиће се).

СУДСКА ПРАКСА Без ушацаја је нов Закон о адвокашима, који догвољава уговарања награде, на уговоре о наградама пре његовог сшуаања, јер по § 40 старог Зак. о аравозаступницима овакви уговори нису дозвољени. (Пресуда Касационог суда у Београду од 13 септембра 1935 године, Рев. 598). У правној ствари тужиоца Д. Д. противу туженика О. А. и др. због утврђивања права на правобранилачку награду у 10000 дин., Окружни суд у Пожаревцу пресудом својом 11 јула 1934 године По-967/34 одбио је тужбени захтев, са разлога: „На основу проведених доказа, у смислу § 468 гр. п. п. утврђено је и то: приложеним актима спора М, А. противу масе пок. С. С., који се спор водио пред овим судом под II По-957/34 — § 388 гр. п. п. да је тужилац Добра као заступник тужилачке стране М. А. водио овај спор од потетка до краја, а да језа ово на рочиштима био овлашћиван од тужиоца Војислава, као мужа тужиље Милеве, као и то да је овај спор окончан у корист тужиље Милеве.