Branič

„Б Р А Н И Ч"

облик социалног живота, с тога што је садашњост испуњена вредностима којепроизлазе из дугог заједничког живота, из спонтане социалке солидарности (сарадње) — (стр. 16). Дуалистички карактер правнога домена показује, дакле, да човек није само гооп ро1Шкоп, већ и гооп теЈаЈушсиз, мисаони и стваралачки фактор (стр. 12). Он се кзо такав уздиже изнад природе, и његова свест и воља, ма колико условљени и ограничени у акцији, играју веома важну улогу (стр. 18). Али у свем том међусобном утицању социалне средине на човека и његове активности на развој друштвених догађаја, друштво наткриљује човека, прожима га. јер он улази у један објективан ток ствари који не може зауставити. Ту г. Тасић јасно формулише: индпвидуа и друштво су две половине истог целог (стр. 20). Тумачећи појаву дисниплине коју друштво намеће човеку г. Тасић одбацује идеју колективне воље или свести, јединствене друштвеве суверености, и налази објашњење у самом факту друштвеног живота, у нераздвојној вези индивидуе са индивидуом. Тај факат потпуно је довољан да објасни и појаву друштвеног моралног јединсшва (истоветност погледа и солидарност), која се формира чим се стекну објективни услови сталнога додира (стр. 24—25). Уз појам норме и принуде г. Тасић непосредно расправља и вечити проблем слободе делања (понашања), као имплицитне претпоставке у принудном систему правних правила. Слобода делања, наиме, ма колико била релативна и условљена (детерминизам), за нас је ипак слобода. Ово из простога разлога што цео правни систем почива на идеји одговорности, а ова претпоставља човека као биће које се може социално дисциплиновати, које је према томе способно да схвати морални значај својих поступака (стр. 27). Овом дедукцијом г. Тасић враћа проблем детерминизма и индетерминизма у границе психологије и метафизике, и по казује колико је погрешна примена поставки (тезе) једне научне дисциплине у другу, по схеми која је инадекватна. Што се савкције тиче г. Тасић одбацује квалитативно разликовање друштвене (организоване) и социалне (спонтгне, неорганизоване) принуде. Ту постоји само разлика у вишестепености санкнија (од гриже савести, неповољне оаене, укора све до одузимања слободе, имовине, живота) — (стр. 31). Пема чак ни квантитативне разлике, јер санкција нижег степена може имати јаче дејство од санкције вишег степена (на пр. искључење из друштва — б~>јкот) — (стр. 32). Начии на који је решен проблем појма права, и у опште „правнога", несумњиво је најтипичнији по научни став г. Таспћа. Наиме, право обухвата све оне облике у којима се изражава неки спољашњи ауторитет коме се индивидуа има покорити, и коме се нормално покорава (стр. 44), — Овим је у право унета једна област која је до скоро сматрана као несумњиво ван-правна. Право је не само тамо где су односи подређености и надређености (субординације), дакле организоване принуде, већ и тамо где постоје односи интеграције, односи једнакости како индивидуалне тако и колективне. „Правна" је свака оиа спонтана друштвена деонтолошка манифестација која претпоставља нормално вршење дужности. Г,- Тасић тако долази до извесне суперструктуре, или боље стратификације, али не хијерархијски постављене, већ површински, сферно устројене, где се наслаге међупродиру (8' јп(егрепе(геп1). Ту се наслућује читав комплекс метајуристичких феномена, који иду од нндивидуалне и друштвене моралне обвезности, преко обичаја, обвезности у једнакости, све до центра: грубе субординативне организоване државне принуде. 1 ) Овакав систем омогућује разумевање правне обвезности, кли бар релевантности, свих оних чињеница које су под рухом непокретних правно-техничких инструмената (појмова, установа, ит.д.) улазиле у склоп правнога живота, скривајући том деформаиијом живу социалну стварност. Сходно оваквом појимању права г. Тасић, решавајући проблем односа права и државе,. стоји између идеалистичког и позитивистичког схватања, налазећи општу свесг блш између реалнссти и идеалности (стр. 52). Ова несумњиво везује државу, по моћи и садржини, али не као трансцендентни, већ као иманентни фзктор који је у самој држави, јер је држава у друштву, а друштво у држави (стр. 53). Тиме

Ј ) Овде само помињемо да је овом систему слично схватање руског гшсца Гурвича, изложено у „V 1с!ее с!и (ЈгоИ ЗосЈаР — (Рапз 1932), остављајући по страни принципиелне разлике које их раздвајају (као на пр. тврђење да је субординативно право државе само первертирани облик спонтаног социалног права, њ многа друга).