Branič

ПРИКАЗИ

43-

је дуалистичка садржина правне генезе (сарадња државе и друштва) поново подвучена 2 ) Из факта релативне слободе опредељивања према правним правилима, г. Тасић извлачи и тумачење основе правила као императива; правило не почива. ни на аутоматском функционисању социалних моћи (социјализам), нн на систему хипотетичних императива (нормативистички формализам), већ лежи између аутономности (вољно постајање правила) и хетереномности (ван — вољно постајање правила), и у толико је право израз и индивидуалног схватања (стр. 55). Ово помирење између државе и индивидуе г. Тасић изводи и из немогућности да индивидуа има у друштву само дужности (систем 1.4оп ОизиИ-а). Индивидуа је нз против активни фактор који излази са правима према држави, и ако њихов сг.ој не лежи увек у слободно заснованом споразуму, он је бар у пристанку државе (установа диспозитивних норми). (стр. 57). На тај нас начин г. Тасић доводи до релативности императивног карактера норме (стр. 57—59). У процесу стварања права г. 'Гасић види, дакле, спонтану социалну условљеност норме, трансформацију у односима обвезности нижега и вишега ранга, константно претварање „фактичкога" у „правно" (морална и конвенционална правила, т. зв. стандарти и директиве, међународна кур-тоазија, административни морал, политичка правила) (стр. 62—65). Позитивност (ефициентност) правног правила креће се у границама извеснога минимума и максимума, тако да с једне стране невршење правила не укида његову важност доклегод има одређене политичке власти, док је с друге сама свест о неважности, илн обичај супротан правилу довољан да га уквне (стр. 68). Г. Таснћ уноси нове погледе у читав низ проблема, описујући социјалну стварност у свој њеној сложености. Тако, карактер норми немају само општа правна правила, већ и конкретан индивидуални акт, јер се њиме, као нечимстално нсвим, врши непосредно утицај на смисао прописа (стр. 76—79). Разликовање правила на техничко и нормативно је релативно, и може се прихеатити само као диференцирање правила целисходнссти од правнла правичности, или правила као производа стручности од правила заснованог на веровању (с^р. 82—83). 'Гако звани неправни (ван-правни) односи су посредно или негативно правни, јер су дати у оквиру правне слободе (стр. 84— 87).

2 ) Г. Др. Б. Благојевић износећи, у чланку посвећеном појму права у систему г. Тасића („Бранич" за нозембар 1935 г.), гледиште позитивистичке школе, коме и сам прилази, вели (стр. 515): „Право је ... скуп норми издатих од државе, непосредно нли иосредно, т. ј. од стране за то од државе овлашћених организација, које се на тај начин и само захваљујућн томе државном императиву ... намећу кво обавезне члановима ...". Ово тврђење претпоставља државни императив ако ие као изречву, оно бар као прећутну делегацију законодавне власти,. и одмах намеће питање односа прећутне делегације и прекорачења надлежности (незаконити акт). Ово је важно нарочито с тога што држава обично посредује не превентивно већ репресивно, да поништи акт којим се вређа граница пренете надлежности. Како се тада има сматрати акт од момента његовога поствнка до момента поништаја? Ако се не може избећи закључак да ће интервеиција државе ммати ретроактивио дејство, остаје отвореио питање презумиране делегације. која под таквим условима тешко да може опстати. Јер или делегације има, и тада је парадоксално да држава константно ставља исправке обиму пренетог императива, или је уопште нема, већ је акција спснтана и у извесном степену аутономна, те као таква паралелна државном императиву, што изгледа мнсго вероватнпје. Сем тога, придајући овлашћење само организацијама, ово схватање оставља по страни појаву неорганизованог права. И најзад, оно потпуно завемарује групе којесеу неколико супротстављају држави, и мимо њене суверенссти намећу своје правне установе. (За ово последње довољно је навести случај са „Брачним правилником Српске Православне Цркве" од 9. VI. 1933, чија је законитост оепорена с обзиром на чл. 1 Закона о Српској Православвој Цркви од 8. XI. 1929 и тач. 13 чл. 63 Устава Српске Православне Цркве од 3. IX. 1931, а чији је велики број прописа у отвореној колизији са системом Српског грађанског законика. Да ли се може негирати правни карактер прописима овога Правилника, и ако је јасно да је Црква прекорачила дато овлашћење и када је нрема томе немогуће говорнти о некаквој прећутној делегацији? Потврдни би одговор био у сукобу са социалном стварношћу, јер Духовни судови, примењујући искључиво Брачни правилник одговарајуће прописе грађанског Законика стаЕљају факшички ван снаге),.