Branič

СУДСКА ПРАКСА

доказа да тужитељици не припада право удовичког уживања нити на једну четвртину имања, то је суд одустао од провођења доказа понуђених по парничним странкама. Оцењујући овај правни спор суд налази: да тужитељици иза пок. мужа припада право на удовичко уживање на једну половину имања њеног мужа, док је друга половина тога имања имала припасти њеном сину В. (§414 гр. зак.) као наследнику свога оца, пок. М., а иза смрти истога, јер је живео у задрузи са туженим који на овај део његова имања има прече право при наслеђу него тужитељица — § 528 гр. зак. те је обзиром на овако стање ствари и досудио као у диспозитиву ОЕе пресуде". По призиву тужилачке стране, на пресуду Окружног суда, Београдски Апелациони суд пресудом својом од 16 априла 1935 год. Пл. 223/35, преиначио је пресуду Окружног суда и тужиљи досудио право деобе на половину спорног имања, ради удовичког уживања, са разлога: „Упуштајући се у оцену призивних разлога Апелациони суд је нашао: По § 528 грађг зак. удовица заоставша у задрузи после смрти свога мужа била са децом или без, задржава право удовичког уживања на делу свога мужа у задрузи. Па како је њен-тужиљин муж М. све до своје смрти живео у задрузи са тужеником, — а смрћу мужа је задруга и даље продужена између тужиљиног сина В. и туженика, то је тужиља смрћу мужа јој стекла право удовичког уживања на делу имовине свога мужа и ово утолико пре што је и њен син В. одмах после смрти М. умро у задрузи са стрицем тужеником С. те и са овог разлога удова Н. има право у смислу горе пом. зак. прописа да ужива мужевљев део имања одн. половину спорног имања." По ревизији туженика на пресуду Апелационог суда Касациони суд у Београду пресудом својом од 3 септемара 1935 године, Рев. 1118 преиначио је пресуду Апелзционог суда и тужиљи признао право удовичког уживања на једну четвртину покретне и непокретне имовине са разлога: „Испитујући пресуду призивног суда у границама предлога и разлога изнетих у ревизијском писмену у смислу § 598 гр. п.п. Касациони суд налази, да стоји рев. разлог из т. 4 § 597 гр. п. п. јер када су у пресудама и првог и призивног суда утврђене чињенице:да је тужитељичин муж пок. М. умро у задрузи са братом туженим С. оставивши по смрти сина В. који га је наследио па доцније умро, онда је по § 414 грађ. зак. тужиља у моменту смрти мужа јој М. стекла право удовичког уживања на једну половину мужевљег имања које се састоји, из једне половнне задружног имања, те њен део који може издвојити ради уживања у односу на цело задружно имање износи једну четвртину овога.Погрешно је схватање призивног суда да је прописом § 523 грађ. зак. установљено право удовичког уживања удове задругареве на целом његовом делу имања у задрузи у сваком случају — односно да је се тим прописом хтела искључити примена § 414 грађ. зак. на случајеве у задрузи. Овим се прописом међутим хоће само да нагласи, да и. удова у задрузи има исто такво право уживања на тужитељевом имању, као и удова у инокосној породици, и поред особених односз између задругара који проистичу из заједнице живота и имања, а не да се у том погледу удови у задрузи да шире право, него у инокосној породици у којој по правилу муж у погледу имовинских односа према својим сродницима није ниуколико ограничен. Према томе, у погледу права уживања удове у задрузи важе прописи § 414 и 415 грађ. зак. и део за њено уживање одређује се према броју и близини сродства наследника умрлог јој мужа како то прописују ове законске одредбе. Та околност пак, што је тужиљин син и наследник свога оца пок. М. умро пре него што је она тражила издвајање свога дела за уживање не утиче на величину тога дела, јер се он одређује према моменту смрти мужа и остаје сталан, без обзира на доцније промене." Прошиву закључка другосшепеног суда, којим се иошврђује побијани закључак првосшеаеног суда по § 622 сш. I грађ. аарн. иосш. ни]е доиушшен рекурс. (Закључак Касационог суда у Београду од 22 августа 1935 год. Рек. 490/35), По стецишној маси М. Н. из Скопља, Скопљански Првостепени суд решењем својим од 3 септембра 1932 год. Бр. 6232, упутио је Т. Инд. Б. „Вардар" да у року од месец дана по извршности решења поведе спор код надлежног суда противу свих оних лица, који су јој тражбину оспорили, са разлога: „По § 127 стец. зак. кад управитељ стец. масе или веровници оспоре тражбину у погледу исправности или исплатног реда онда веровници чије су тражбине оспорене могу утврђење тих својих тражбина остварити тужбом која се мора управити противу свих оних лица која су тражбину оспорила.