Branič

88

„Б Р А Н И Ч*

Како веровник чија је тражбина оспорена није био на рочишту за утврђивање трошкова, то ће му ово решење служити као извештај у смислу последњег става § 122 стец. зак." По рекурсу веровника банке „Вардар" Скопљански Апелациони суд, решењем својим од 2 јануара 1935 год. Бр. 6132/34 потврдио је решење првостепеног суда, а рекурс одбацио. По рекурсу банке „Вардар*. Касациони суд у Београду, као рекурсни суд, закључком својим од 22 августа 1935 год. Рек. 490/35, одбацио је овај рекурс, као недопуштен, са разлога: „Расматрајући изјављени рекурс Трговачко-Индустриске Банке „Вардар" А. Д. у Скопљу од 10-1-1935 год. Бр. 1530 заједно са побијеним решењем Скопљанског Апелационог суда од 2 јануара 1935 год. Бр. 6132/34 Касациони суд је нашао: Да је Трговачко-Индустриска Банка „Вардар* А. Д. у Скопљу као веровник стец. масе А. М. из Скопља, изјавила рекурс од 30 јануара 1935 год, Бр. 1530 противу решења Скопљанског Апелац. суда од 2 јануара 1935 год. 6132/34 којим је решењем потврђено решење Скопљ. Прв. суда од 3 септембра 1932 год. Бр. 6232 а по изјављеном рекурсу Трг. Инд. Банке „Вардар" А. Д. у Скопљу од 7 октобра 1932 год. Како је Скопљански Апелац. суд као другостепени суд решењем својим од 2 јануара 1935 год. Бр. 6132/34 потврдио решење Скопљанског Првост. суда од 3 септембра 1932 год. Бр. 6232, а по пропису § 622 ст. 1 гр. п.п. није допуштен рекурс против закључка другостепеног суда, којим се потврђује побијани закључак првостепенога суда, то је Касациони суд на основу § 188 стечај. закона и §§ 620 и 622 гр. п.п. одлучио као што у диспозитиву овог закључка гласи. Проаис § 366 грађ. аарн. аосш. не искључује могућност доказивања туженика, да се иразо или имање дужниково није налазило код њега, и ако је рок за јављање суду аротекао ио § 385 грађ. суд. иосш. (Закључак Касационог Суда у Београду од 4 новембра 1935 год. Рев. 773). У правној ствари тужиоца М. Т. противу М. Б., због дуга, Срески Суд за град Београд, пресудом својом од 25 априла 1934 год. П. 933/34 осудио је тужену на плаћање дуга у 6500 дин. са 6% интереса од 9-111-1932 год. до наплате, са разлога: „Тужилац је тужбом претставио, да је 10 септ. 1932 год. преко суда ставио забрану на непокретност свога дужника Милошевић Милосава. Истим решењем стављена је забрана и на примање у суми од 57.000 динара које је Милошевић имао од тужене Бајић-Пупезин Милке. Тужена Милка је примила ово решење и противу њега није учинила никакав приговор. Када је доцније тужилац добио осудно решење са извршним насловом противу дужника свог Милошевића и од тужене Бајић Милке тражио, да му од, код ње узабрањеног примања Милошевићевог, исплати дуговану суму она то није хтела учинити. Због овога је тужилац тражио забрану на покретност тужене Милке, која је решењем Среског Суда бр. 101538 и удејствована. Тужена Бајић Милка на данашњој усменој расправи, преко свога заступника порекла је наводе тужбе и предложила да суд тужбени захтев одбијејер у моменту када је примила решење о забрани била је већ исплатила Милошевићу узабрањено примање, за доказ чега је поднела признаницу издату од Милосава Милошевића, а датирану 25-УШ-1932 г. док је забрана на ово примање удејствована 10-1Х-1932 год. Тужена испитана као странка у циљу доказа признала је да је Милосав Милошевић имао код ње извесно примање, али наводи, да је Милошевићу била исплатила узабрањену суму пре него што је примила решење о забрани. Суд није известила да Милошевић код ње нема ништа да прими јер је мислила да то не мора да чини. Тужилац испитан под заклетвом изјавио је, да је од свога дужника Милошевића сазнао, да он има код тужене примање, па је на основу тога и ставио забрану по решењу бр 98351 које је и туженој достављено. Даље 1е изјавио да је од дужника Милошевића покушао да се наплати, али је од извршне власти утврђено да Милошевић нема имовине и од њега се није могао ни на какав други начин наплатити, па је према томе оштећен са 6.500 дин. На основу свега овога суд је нашао, ценећи све доказе изнете на данашњој усменој расправи, као и оне поднете уз тужбу, да је тужилац у потпуности до-