Branič

СУДСКА ПРАКСА

„Према томе нема повреде материјалног закога како то истиче оитужба и одбрана. „Апелациони оуд је на основу света изложенота, а у смислу § 393. од. 2. К. п. нашао остали део призива државног тужиоца као и призив оптуженика и браниоца му неоснованим, иа је стога ваљало у седници донети решење којим се иризиви као очигледно неосновани одбацују. „Најзад, Апелациони суд је нашао, у погледу наплате иовчане казие, да је првостепени суд изричући да се у случају ненаплативости новчана казна претвори у 3 дана затвора, прекорачио своју казнену власт на штету окривљеника и тиме починио повреду материјалнот закона из § 337. бр. з. К. п., јер по чл. 40. Зак. о штампи у случају ненаплативости, не може се новчана казна претворити оптуженику у затвор, већ имају наступнти последице предвиђене тим законским прописом, услвд чега је поступајући по чл. 398. од. 4. у вези § 408. од. 2. К. и. ваљало првостепену пресуду само у овом делу преиначити где је речено, да се новчана казна за случај неизвршшвости претвара у затвор и одлучити као у диспозитивном делу ове иресуде." Дело аослуге из § 379. крив. зак.и његова обележја.— Оптужница држ, тужиоца из Новог Сада бр. К. К. 169|35 и решење Апелаиионог суда од 8. децембра 1936. год. бр. Копа 579Ј36. Исто гледиште заступа и Касациони суд у Новом Саду. Противно Касациони суд у Београду (в. Правосуђе, 1935. април. стр. 305). 1. „Окривљени I и II реда дело признају, бране се да је до ншредавања убратог новца од водоплавиог доприноса дошло до тешких материјалних прилика у којима се налазила тада општина В., јер су оиштински приходи услед економске кризе подбацили да су једва покривали личне издатке т. ј. особља и остале најнужније материјалне потребе. „Окривљени III. реда 0. Ј. наводи, да је новац уплаћен Пореској управи, допушта могућност, да свота, која се тражи није унлаћена у Пореску управу а та свота да је по свој прилици уплаћена у општинску благајну пре његовог одласка из те општине. „Одбрана окривљених је неоснована, јер се из иоказа Н. С. види, да су органи општинске управе В. водоплавни донринос од 1928. до 1933. г. у сумн од 14.966 дин. наплаћивали и проводили у дневник општина као свој приход, а да тај ! новац још нису предали државној 1 каси, и ако су били дужни предати та оваког прво-г и петнајестог у месецу Пореској управи. Овакав начин је недозвољен, јер је посве ирелевантно по државну касу што општина не може да исплаћује своје издатке, јер она тсма свој буцет. „Из записника о предаји благајне опшгине В. од 2. септембра 1933. г. види се, да је општина В. тога дана, имала у каси 22.992 дин. 16 пара, дакле била је активна, па је мотла наведени водоплавни допринос исплатитн државно.ј каси. „Како се паж у радњи окривљених стичу сви нужни елементи на терет им стављеног кривичног дела, то је оптужба основана и оиравдана." Решење Апелационог суда: „Како израда оптужнице не одговара пропису § 202. К. п., јер у оптужници није означено ближе време, када су и које своте- убиране на име водоплавног доприноса, као и када су исте своте појединце требале бити лредаване Пореској управи, јер није довољно само означити целокупну убрану своту и навести, да је иста ирикупљена у току од 1928. год. до 1933. год, а што све оптужница мора да садржи, јер је ово важно за оцену евентуалне застарелости, то је Апелациоии суд услед ове формалне погрешке и недостатка морао вратити оптужницу и решити као у диспозигиву." И као окривљена, адвокат има право на адвокатску награду кадсебе брани, исто онако као шшо би имао право на награду да другог брани. — Решење од 20. октобра 1937. год. бр. Кжа 158|36. „Нападнутим решељем првостепени суд је погренгно закључио, да адвокату као окривљеном у колико се кривични поступак заврши друкчије, а не пресудом, којом се окривљени проглашује кривим, не шрипада награда, пошто је поступао, у својој властитој ствари, јер је ово у противности са чл. 32. од. 1. Зак. о адв. према коме у својој властитој правној ствари адвокат има права тражити од противне стране, да му накнади награду и трошкове, који