Branič

298

„Б Р А Н И Ч"

живео до краја рата, а целокупно имање нашег оца пок. К. радио је мој брат Ж ; који је целокупну нашу очевину уписао је у земл^ишним књигама на своје име. Како се сведоцима утврђује да је сво имање наша очевина, а поднетим изводом да сам и ја син пок. К. то предлажем да се иресуди да сам ја сувласник једне половине свег спорног имања. Тужени Ж. не признаје тужбени захтев и изјазљује да је исти застарео с обзиром на то што тужилац, како сам каже у тужби, за 50 година није вршио никакво власничко право на спорно имање. Проведен је доказни поступак испитом сведока, резултат чега је изложен у записнику од 5 марта 1936 год. Обзиром на признање тужиоца — § 362 г.п.п. и изјаве свих сведока којима је суд поклонио пуну веру — §§ 368 и 423 г.п.п. — суд је утврдио да тужилац заиста није кроз пуних 50 година вршио никакво власничко право над спорним имањем. Суд је узевши да је право посести наслеђена добра и после тога права истога уживати - стварно право у смислу § 197 г. з. и да према томе нема места примени § 925 г. з. него да се у конкретном случају морају примениги прописи §§ 922, 929 и 930а) г. з. морао ириговор застарелости уважити, а по томе и тужбени захтев одбити". По призиву тужиоца, Окружни суд у Пожаревцу од 18 јуна 1936 год. Пл. 310/36, потврдио је пресуду Среског суда, налазећи, да наводи уложеног призива не стоје, већ да су разлози побијане-пресуде правилни и на закону основани. По ревизији тужиоца, Касациони суд у Београду пресудом од 30 октобра 1926 год. Рев. 1271. потврдио је пресуду Окружнног сула, са разлога: „ИспвтуЈући пресуду призивног суда у смислу § 598 гр. парн. пост. поводом ревизије тужиоца, Касациони суд је нашао: Ревизијом се напада призивна пресуда са разлога погрешне правне оцене — т. 4. § 597 гр.п.п. јер су оба суда нашла да је његово право наслеђа по §§ 922, 929 и 930 а) грађ. зак. застарело, а право наслеђа је лично, а не стварно лраво и као такво у опште не може застарети, по § 925 г. з. Сем тога ако би се и претпоставило да је наследно право стварно право и да као такво може застарети ипак су пресуде оба суда погрешне, јер судови нису ценили утврђену чињеницу да је тужилац за критично време био ван отаџбини —§ 932 гра !ј. зак. и што су тужилац и тужени као с^нови пок. К. на равне части наследили његово имање и пошто ге нису делили постали су смесничари, а по § 934. грађ зак. право на деобу заједничке ствари не застарева. Оиењујући ревизионе наводе Касациони суд налази да истакнути ревизиС5(и разлог погрешне правне оцене не стоји, јер је призивни суд усвајајући разлоге првога суда, правилно нашао да је тужиочево право на подизање тужбе застарело, по § 930 а) грађ. зак. неупотребом истог за пуних 50 и више година. Позивању тужиоца на пропис § 932 г. з. нема места, јер се из а:ста види да је тужилац по ступању у кадар из истога побегао у Мађлрску и био тамо више од 50 год. као војни бегунац, те у конкретном случају не може се применити пропис § 932 грађ. зак., који предвиђа за застарелост двоструки број година само у случају ако би се господар имања без своје кривице налазио ван своје отаџбине, што овде није случај, јер се тужилац сам ставио у положај да буде ван отаџбине бегством из војске. Најзад навод ревизије да су смрћу пок. К. тужилац и туженик постали смесничари његовог имања и да смесничарска имовина по § 934 грађ зак. не може застарета, не може опстати, пошто овде није у питању деоба заједничке смесничке ствари, већ право на наслеђе, још неостварено." У ралња адвокатског ириаравника шшо се застуаајући имовне иншересг извесног лица, није агаунао своју дужносш, сшоји ^ривично дело из § 369 крив. зак., а не дело из § 311 крав. зак., који се проаис односи на адвокаше а не а на њихове приаравнике. (Пресуда Касационог суда у Београду од 3 фебруара 1937 год. Кре 113). У кривичном предмету противу С. Ђ. адв. приправника, због дела из § 371 криз. зак., Окружии суд у Врању, пресудм од 25 маја 1936 год. Кзп 78, огласио је олт. С. кривим, што је у месецу мају 1932 год. као замепик адвоката В. С., код кога је као адвокатски приправник био и по пуномоћју овога заступао у грађавској парници прив. учесника С. С. противу У. И. примивши пресуду, којом је С. одбијен од тражења, није изјавио правни лек противу исте, зато што