Branič

ИМА ЛИ ^МЕСТА ПРИМЕНИ ПРОПИСА §§ 324 и 325 К. 3. итд.

грешно стављено у тужби државног тужиоца. Српски кривични законик од 1860. год. у § 234. који гласи: „Крађе и утаје које су супрузи један спрам другог, или претци спрам својих потомака у правој линији учинили, неће се казнити и т.д. и питање приватне утаје када су извршили сродници расправио је на тај начин шго су означени сродници у овоме законском пропису били ослобођени казне за дело утаје у опште, где улази и дело из § 232 Срп. к. з. коме одговара пропис § 319 Н. к. з. сем утаје из § 113 Срп. к. з. где су у питању јавни интереси. На овоме је становиштву сгајала и ранија судска пракса, што се види из многобројних одлука Касационог суда онога времена. Означени кривци за ову врсту дела увек су били ослобађани кривичне одговорности односно казне. Сада настаје питање дали је пропис § 234 Срп. к. з. нашао примене у Новом кривичном законику? Несумњиво да је означени законски пропис прешао и у Нови крив. зак, и он је изражен у § 324 к. з. са том допуном, што је § 324 као услов некажњивости предвидео још и заједницу живота ових сродника и што је и потомке изједначио са претцима у погледу санкције. По Срп. к. з, за сва дела утаје гоњење се предузимало по службеној дужности сем случаја из § 234. и 235. Срп. к. з. по приватној тужби. Међутим по Новом крив. зак. дело утаје у опште гони се на захтев оштећеног односно по предлогу и ако истога нема гоњење се не може ни започети. Изузетно по јавној тужби гоњење се може отпочети када је у питању дело из § 319 Н. к. з. Као што видимо Нови крив. зак. ову строгост гоњења је ублажио и свео на најмању меру, чиме се ишло да се заштита приватних интереса остави вољи самих оштећеника. Као што смо напред видели Срп. к. з. јавну тужбу за претстављено дело једино је искључио када је у питању извршилац дела сродник оштећеников из § 235. односно из § 234. к. з., а који је пропис § 235 нашао примене у § 325. Н. к. з. са том изменом као што смо напред навели уз § 324. Н. к. з. Дакле као што смо видели ни један од ових законских прописа нису направили изузетак дела утаје из § 232. од. 2. Срп. к. з. који је репродукован у § 319. к.з. нити је тај изузетак учинио Нови к, з. Рацио легис ових законских прописа несумњиво лежи у томе, што је законодавцу био циљ да имовинске односе као и кривичну одговорност насталу овим делом између означених сродника, они сами међу собом расправе без учешћа државне власти, која би својом интервенцијом њихове сродничке односе и економске интересе још више погоршала. Да би се ти интереси заштитили, који су несумњиво од интереса за целину, законодавац је и донео прописе §§ 324. и 325. којим је државна власт искључена од сваке интервенције када је у питању дело утаје извршено према сроднику тамо назначеном, без обзира дали су испуњени и остали објективни лични услови кривичне одговорности извршиоца дела, као што је старатељство. Према томе мишљења смо. да својство стараоца не чини самостално кривично дело утаје из § 319. к. з. већ је својство стараоца објективни лични услов извршиоца дела које својство једино моше утицати на казну извршиоца, а не и на правну квалификацију дела утаје коју је дао пропис § 318. к. з. Према томе, по на-