Branič

48

„Б Р А Н И Ч"

ника да захтева повраћај своје ствари од свакога, код кога је буде нашао. Тек на захтев Министарства правде по иницијативи Врховног суда законодавним решењем Државног савета и Кнежевим указом од 24. јула 1849. бр. 739. измењени су ови параграфи у том смислу, да савестан купац туђе покретне ствари на јавној продаји, или од занатлије таквих производа, или од трговца такве робе, или уопште од трговца са протоколисаном фирмом, или од лица коме је прави сопственик ствар био ма под каквим видом поверио, — прибавља право својине и не мора ствар вратити појављеном ранијем сопственику. Овим законодавним тумачењем и прописом § 221. гр. з. законодавац је савесном купцу туђе покретне ствари под овде изложеним условима признао пуноважан основ за прибављање својине по следећим правним основима. Код куповине на јавној продаји по основу принудног законог пуномоћства, а код осталих случајева по основу напуштања својине или овлашћења за продају додељеног конклудентним радњама сопственика. Јер код сопствениковог поверавања ствари лицу, које је неовлашћено исту продало, претпоставља се, да је сопственик поред напуштања државине испуштањем ствари из руку и нетражењем исте благовремено натраг прећутно напустио својину или да је прећутно овластио држаоца на продају. Ова претпоставка још у јачем степену важи и за занатлије и трговце са протоколисаном фирмом. Ово је правни основ, по коме право својине старог сопственика нрестаје да лебди над напуштеном или над поменутим непотпуним овлашћењем отуђеном ствари, и тиме се гаси право својине ранијег сопственика; а нови сопственик прибављањем државине и уговором савесно закљученим са неовлашћеним лицем и држаоцем ствари прибавља својину т. ј. поред модуса нови сопственик добија и титулус аквиренди. Јер иначе док стари сопственик не изгуби своје право својине не може нови сопственик прибавити целу својину на исту ствар. Овај конбиновани правни основ за прелаз својине на савесног купца уступљене туђе ствари јесте само накалемљен, јер прелаз својине деривативним путем има да буде споразумом купца и правог сопственика; али је овај правни основ у случају поверовања ствари ма у ком виду, којим се гаси право својине сопственика у корист савесног прибављача, уступио место под притиском целисходности у интересу заштите промета под утицајем немачке школе „Нзпс! тиб Напс! \уаћгеп ос!ег, \ уо гаап зетеп 01аивеп §е1аззеп ћа{, с!а тизз тап Шп зисћеп", па и пред октроисаним правним основом насупрот начела римског права о заштити својине у чл. 2279. франц. грађ. законика „еп {аН с1е теиМеб, 1а роззеззшп ^аи! Шге". ( Види коментар Штубенрауха на стр. 459—462), којим је подигнуто право државине скоро до својине. Али за прелаз права својине путем преноса остаје углавном начело изложено у § 226. нашет гр. з. 2. Правни основ при залагању туђе ствари. — Док је својина пуно право слободног располагања са ствари у границама закона према свима и свакоме, дотле је право над залогом једно стално право над једном ствари, из које на случај неплаћања дуга