Branič

СУДСКА ПРАКСА

371

нкчење тога дела од стране родитеља нема законске важности без обзира на то да ли су деца малолетна или пунолетна у часу кад родитељи чине распоред са својим имањем на случај смрти. Стога је тужиља ставила тужбени захтев да се утврди неважност тестамента у погледу поменутих двеју наредаба уз накнаду парничних трошкова. Тужена страна пориче основаност приговора тужилачке стране излажући да је тестаменат на закону основан. Именујући малолетној Ж. за случај да ова умре без порода, туженог С. за наследника, тестатор је у смислу § 464. гз. одредио наследног субститута, па пошто је од тестатора постављени услов испушен, то је поменута наредба добила пуну важност. Сматра да би побијање тестамента због одредбе по праву исплате имало смисла тек ако би се пресудило, да она наредба о наследном субституту има важност. Стога је предложила да се тужбени захтев у целини одбије уз накнаду парничних трошкова. Оценивши горе изложено чињеничко стање које је међу странкама као неспорно утврђено, суд је нашао, да је тужбени захтев на закону неоснован. Тумачећи тестаторово завештање као његову јединствену вољу, суд је нашао, да би наредба тестаторова о С. праву да законски део Ж. исплати у новцу износом од 10.000 дин. истина вређала њен законски део у смислу § 477. гз. кад би се утврдило да део остављен Ж. вреди више од ове суме, али ова наредба постала је беспредметна и без правног ефекта тиме што је дошла до реализације друга наредба, о наследној супституцији те услед тога тужилац више нема ни правног интереса да се ова неважност утврди. По временском току догађаја пок. Ж. после његове смрти наследила би његова малолетна кћи Ж. с тиме да би добила законски део одређен јој тестаментом и без икаквих огранкчења означених у завештању. Но пошто је она умрла под таквим околностима, које у смислу § 464. грађ. зак. чине наследну супституцију дозвољеном а истодобно су били испуњени услови од тестатора одређени, то је целокупни и неокрњени законски део малол. Ж. основом речене наследне супституције наследио тужени С. Одредбом наследног супститута у смислу § 464. гз. не вређа'се законски део наследника из § 477. гз. То излази већ из самог појма овог института, који долази до важности само у нарочитим у закону одређеним случајевима, када именовани први наследник нема активне тестаментарне способности, односно кад је има, али умре без тестамента и законског потомства. Именовањем другога наследника по § 464. гз. први наследник није ограничен у располагању с остављеном му имовином за време свога живота пошто тек за случај његове смрти наредба о другом наследнику ступа на снагу, а такав је случај овде, јер су странке сагласне у томе, да је пок. Ж. умрла као дете од 10 месеци старости". По призиву тужиоца Апелациони суд у Београду пресудом од 5. марта 1937. год. Пл-1977 потврдио је пресуду Окружног суда са разлога: „Када се из списа и доказа изведених у току поступка види, да је тестатор Ж. у своме тестаменту назначио: у случају да његова кћи Ж. умре без порода да њен део наслеђа остане његовом брату туженику С. као и то, да је тестаторова кћи умрла од 10 месци старости дакле без порода онда се на овај случај није могло применити друго правно схватање него оно које је у пресуди првога суда. Самим тим што је својој кћери завештао пола своје заоставштине, завешталац Ж. није учинио повреду законог дела § 477. гз.о којој би могло бити говора само у оном случају да јој је оставио мање од једне половине. Ово у толико пре што је закони део установљен у корист и за добро законских наследника деце а у овом случају услед смрти тестаторове кћери Ж. закони је део постао у опште непотребан, те ни тестирањем те половине у корист брата оставиочевог није ни у колико повређена установа законог дела". По ревизији тужиоца Касациони суд у Београду пресудом од 20. октобра 1937. год. Рев. 1137 потврдио је пресуду Апелационог суда са разлога: „Заступник тужиље побија призивну пресуду и као ревизијски разлог наводи погрешну правну оцену ствари — повреда из т. 4. § 597. грпп. У првом делу ревизије жалилац тумачи прави смисао § 476.—484. гз. у којима се третира питање како завештатељ о свом имању располагати може. Према ревизији са § 476. гз. законодавац је признао сопственику