Branič

520

„В Р А Н И Ч'

овога израза, пошто приговор, као посебно средство за побијање тражбине, припада редовно само туженику, према тужиоцу, који ће у таквоме случају бити противник побијања гезр. пасивно легитимисан. Та су лида побројана у § 11 зоп., у вези §§ 2, 3, 5 и 7 истога закона. Наиме, по овоме законском пропису (§ 11), пасивно су легитимисана по тужби за побијање, тј. могу се појавити као> противници побијања: лица према којима је учињено правно дело које се побија (на пр. која су била сауговорачи дотичног дужника), као и она лица, која су тим делом погодована (која отуда за себе вуку корист); иако сама та лица нису имала учешћа у извршењу одн. закључењу или стварању побијаних дела; затим, наследници (универзални сукцесори) тих погодованих лица и уопште њихови правни последници (сингуларни сукцесори). 2 ) У ову горе изложену групу евент. противника побијања, како то са разлогом каже г. Др. Марковић, не треба ни у ком случају рачунати и самога дужника. На против, против дужника се тужба уопште и не подиже, пошто се побијањем правно дело ништи само у односу између поверилаца (повереника), тј. између лица овлашћених на побијање и противника побијања, док правни однос, заснован побијаним делом између дужника и противника побијања, остаје нетакнут. Овиме се не побија сам тај однос, нити сам правни акт из кога је тај однос потекао, већ се побија само дејство тога правног односа гезр. акта, и то не према свима лицима и у свима правцима (ег§а отпез), већ једино у односу према самоме конкретном повериоцу одн. тужиоцу; па и према овоме само у толико, колико је потребно, да се он обештети, да се управо накнади штета, која му је нападнутим актом причињена или пак да се заштити од могуће штете. Мада у ствари сам дужник може бити погодован побијаним делом (на пр. када је по среди један фиктиван акт који се побија), што је и најчешћи случај у судској пракси, по овоме закону о ванстечајном побијању правних дела одн. послова. 3 ) Али, основица свију ових до сада поменутих и других тужби или акција за ванстечајно побијање правних дела, учињених у циљу избегавања обавеза или оштећења поверилаца извеснога дужника, јесте у ствари паулијанска тужба (АсИо РаиНапа) из Римског права. Све оне имају, наиме, карактер непосредних, директних акција одн. тужби (Ас1шпеб сћгеМае), јер их овлашћена лица подижу у своје лично име и по своме сопственом праву. А то пак значи, да у нашем материјалном и процесном праву не постоје и т.зв. супституционе тужбе, каквих на пр. има у француском праву. То је управо једна врста тужби коју поверилац подиже у име свога дужника, кад овај неће сам да се користи сво-

2 ) В. објашњење дато код поменутих прописа, у књизи: Др. Иво Политео, Ззкон о побијању правних дела изван стечаја од 22-1-1931 (Тисак „Типографија" Д. Д. ), Загреб 1931. У вези са овим, в. и наш чланак одн. приказ судских одлука под насловом: О условима за примену закона о побијању правних дела изван стечаја, Архив, свеска за јануар 1936. 3 ) В. о свему томе опширније у цит. делу г. Др. Марковића, стр. 145 и след.; нарочито што се тиче услова за пасивну легитимацију лица, која су побијаним делом дужниковим погодована, т.ј. која су на непосредан и посредан начин, од тога дела имала користи, и њихових правних следбеника (Кесћ1зпасћ {о1§ег).