Branič

„Б Р А Н И Ч"

да ј е по смрти пок. Ж. остао једини од мушких глава ове задруге само тужилац. С обзиром на проведене доказе као и на основу §§ 57., 507. и 529., грађ. зак. суд је нашао, да је тужбени захтев у целости неоснован, јер је утврђено да је пок. Ж. умро у рату 1915. год. и да је од мушких задругара остао само тужилац, то је смрћу пок. Ж. престала задруга, јер да би било задруге потребно је да има више мушких глава, везаних крвним сродством, које саме или са својим потомством живе у заједници _ и на заједничком имању, како у овом случају нема предвиђених услова, јер је смрћу оца наследнице тужене С. пок. Ж. престала задруга, пошто је од мушких лица остао само тужилац, то му ово право исплате наслеђа у новцу и не припада, јер је ово право признато само задрузи и ником више, то је са ових разлога тужбени захтев у целости ваљало и одбити, те је одлука суда донета по овој ствари како је у диспозитиву означено у свему правилна и на закону основана". По призиву тужиоца, Окружни суд у Нишу пресудом од 18. децембра 1937 год. Пл. 371. "потврдио је пресуду среског суда, са разлога: „Да је пресуда среског суда у А. правилна и на закону основана и да разлози у призивном писмену изнети не стоје пошто их је првостепени суд у образложењу нападнуте пресуде већ правилно ценио, па их призивни суд као неосноване није уважио већ донео пресуду као у диспозитиву". По ревизији тужиоца, Касациони суд у Београду пресудом од 30 августа 1938 год. Рев. 701. потврдио је пресуду окружног суда са разлога: „Тужилац у своме ревизијском писмену побија у целини призивну пресуду због ревизијског разлога из т. 4. § 597. грпп., јер налази, да је правна оцена и примена материјалног закона погрешна. Ово вели зато, што је призивни суд погрешно нашао, да овде нема места примени § 528. грађ. зак., већ се спорни случај има расправити по прописима за инокосно наслеђивање. Налази, да тужилац као једини преостали задругар има право, да се користи одредбом § 528. грађ. зак. о исплати дела своје братанице, јер је ово право законодавац њему признао зато, што је до смрти Жив. — оца тужене С. био његов задругар. Позива се на начелну одлуку опште седнице Касационог суда од 28/1-1926. год. бр. 223., којом је овакав исти случај начелно расправљен у овом смислу. Оцењујући предњи ревизијски разлог Касациони суд је нашао, да је исти неоснован, јер је призивни суд према утврђеном чињеничком стању првога суда а које је стање други суд својом пресудом акцептирао, дао правилну оцену, а на име, да се тужилац има одбити од свога тужбеног захтева, да има право да својој братаници — туженој С. и туженој Д. удови свога брата пок. Ж., исплати у новцу наслеђени део, који износи половину заоставштине пок. М. С. и то било путем споразума било путем процене избраних вештака. Ревизиони навод да овде има места примени § 528. г. з. неоснован је, јер поменути законски пропис говори, да сродство у задрузи при наслеђивању има првенство над сродством изван задруге, ма ово било и у ближем сродству што овде није случај, јер се из утврђеног и констатованог чињеничког стања првога и другога суда види, да је смрћу пок. Ж. оца тужене С. угашена задруга, која је постојала између тужиоца и пок. Ж., његовог брата, пошто је од мушких лица остао само тужилац. С обзиром на правилно утврђено чињеничко стање, да у овом конкретном случају по смрти оца тужене С. није постојала више задруга, то је призивни суд правилио иашао да се туженик не може користити прописом § 529. грађ. зак., пошто му ово право исплате наслеђа у новцу не припада, јер је ово право признато само задрузи и ником више. Према томе неосновано је и позивање на напред поменуту одлуку Касационог суда, којом је расправљен пропис § 528 г. з., коме пропису* у овом спорном случају нема места, као што је наведено".