Branič

„Б Р А Н И Ч"

пуштања има чинити, те је тужилац по опом пропису био овлашћсн да нредлог за пропуштање учинн и на самом рочишту за усмену расправу, пошто и сам долазак туженика на рочиште, по од. III § 494. грпп. не смета да се донесе пресуда због пропуштања. У осталом тужилац је својим поднеском од 7 децембра 1935. год. По 103/35-3, благовремено и пре одређене усмене расправе за 22. јануар 1936 год. поднео предлог за доношење пресуде због пропуштања, те је суд правилно поступио, што је закључком од 26. децембра 1935. год. По 103/35-7. одлучио, да се заказано рочишге за усмену расправу за 22/1-1936. год. не одржи, те први суд није повредио пропис § 525. грађ. парн. пост. пошто се ранији закључак односи иа управљање парницом. Ревизиони разлог, да Апелациони суд није ценио приговор тужене стране о недопуштености редовног правног пута и због застарелости, неоснован је. Ово стога, што је призивни суд правилно нашао, да су ове чињенице нов приговор и докази, који се по § 576. грађ. парн. пост. не могу истицати у призивном писмену, те се о истима није ни могло упуштати у оцену. Најзад неуместан је навод у ревизији, да првостепени суд није могао донети пресуду због пропуштања за то, што тужилац у тужби, како се вели у ревизији, није поднео никакве доказе, којима доказује или заснива своје тужбено тражење, јер се је тужилац за доказ својих навода позвао на преслушање странака као доказ, а како тужена општина није дала на време никакав одговор на тужбу тужилачке стране, нити је ма чиме наводе тужиочеве оповргла, то је суд потпуно правилно узео по § 492. грпп. да стоје наводи тужилачке стране изнети у тужби и сасвим је правилно први суд поступио, када је тужену општину осудио на плаћање по тужби означеном пресудом изреченој због пропуштања давања одговора на време". Уношење постојања терета издржавања, спреме и удомљења у оглас о продаји непокретие имовине , ие моше створити стварио право, ако то право не постоји и ако није уведено у иитабулациоие књиге. (Закључак Касационог суда у Београду од 3. септембра 1938. год., Рев. 754). У правној ствари О. Б. противу Л. П. због одрицања права девојачке спреме, удомљења и издржавања, Окружни суд у Нишу пресудом од .7. септембра 1937 године, По-88, нашао је да тужена нема права девојачке спреме, удомљења, издржавања ни уживања на спорном имању са разлога: „Тужилачка страна тужбом својом од 8 маја 1937. године као и доцније на рочишту, преставила је стање сгвари овако: ј Тужилачка банка купила је на јавној лицитацији извршеној од стране управе полиције у Нишу у 1933 години, непокретно имање њеног меничног дужника пок П. М. Н. бив. трг. из Ниша као I интабулисани поверилац и по извршним судским одлукама. Имање јо.ј је уступљено по извршности продаје и дат је налог среском суду да изда тапију на име купца Окружне банке а. д. из Ниша. Међутим, пре издања тапије, тужилац је тражио од среског суда да тапију изда без терета спреме, издржавања и удомљења тужене Л. и ако је управа издала налог да се тапија изда под тим теретом. Срески суд је услед овога упутио тужилачку банку ка парницу да тим путем докаже да терета нема, па се на томе ова тужба и оснива. За доказ напред наведеног приложено је решење Среског суда бр. 2279/37. под Б. Даље наводи, да је тужена Л. оснивала своје право, на спрему, удомљење и издржавање на распоредном решењу неспорних дела судије Нишког првостепеног суда од 25. Х1-1932. године, бр. 16538. М. бр. 1226/22. Међутим, тужена Л. ова права има, према наведеном решењу из имовине свога оца пок. М. Д. П. бив. трг. из Ниша, како је то иначе по закону. За доказ овога поднела је распоред. решење бр. 16538. (у актима масе М. Бр. 1226/22. Према томе, тужена Л. нема права означена у поменутом распоред. решењу пок. Н. јер јој је он брат, а својина реченог имања према тексту оригиналне тапије ничим није ограничена па *ни неким правима и службеностима, већ је тапија чиста и без икаквих терета те је предложила да Окружни суд у Нишу донесе пресуду: да тужена П. М. Л домаћица из Ниша нема права девојачке спреме, удомљења, издржавања