Branič

«8

,Б Р А Н И Ч"

кхд . Тужбу тужитеља у погледу Ј. Д. одбија и обавезује тужиоца да је дужан у року од 15 дана под претњом оврхе исплатити туженику Ј. Д. у име призивног трошка 220 (двестотине двадесет) динара. — Суд обавезује Ј. Ђ. да је дужан у року од 15 дана под претњом оврхе исплатити тужитељу К. П. у име призивног трошка 220 (двеста двадесет) динара." у образложењу своје пресуде између осталог каже: „Разлози из којих су призивачи побијали првостепену пресуду јесу: погрешно је првостепени суд оценио исказе испитаних сведока и нашао да тужени Ј. Ђ. није исплатио утужену суму; суд је погрешио кад је своју пресуду базирао на сведоку К. М. у погледу јемства, јер је његов исказ у супротности са исказом сведока П. М. који је изјавио да је син тужиочев сведок К. М. дошао код туженог Ј. Д. и тражио да ће он платити дуг туженог Ј. Ђ. а да тужени Ј. Д. није хтео да даде такву изјаву. Према § 829. г. з. у овом случају се има узети да је тужени Ј. Д. обичан јемац за дуг туженог Ј. Ђ., а не солидарни дужник. Призивни предлози: да се првостепена пресуда укине и ствар врати првом суду да о њој поново расправља итд. — Тужилац у поднетом одговру на призив остаје при тужби и предлаже да призивни суд призив одбаци и побијану пресуду у целости одобри итд. Даље образлаже, да је првостепени суд по слободној оцеии ценио исказе сведока, да повреде материјалне нема, јер се тужени Ј. Д. обавезао као солидарни платац поред прворед. туженог Ј. Ђ., који је живео у задрузи са својим оцем; те да се у овом случају има применити § 831. г. з. у в. § 545. г. з. — На усменој расправи заступници странака изнели су усмено свој пледоаје итд. — Призивни суд је након усмене расправе одржане у смислу § 580. грпп. донео пресуду према диспозитиву, јер је нашао да је првостепени суд погрегано применио материјалне правне прописе кад је другоредног тужеиог Ј. Д. солидарно обвезао на исплату главног дуга. Из исказа преслушаних сведока установљава се, да другоредни тужени Ј. Д. није преузео никакву обавезу, а да ју је и преузео не би постојала солидарна обавеза, већ, просто јемство, које као такво не условљава солидарност. Ако тужени и живе заједно, то тај однос не условљава и обавезу друготуженог. Из тужбе се види да је радња на првотуженог, а да ортак у радњи није друготужени и према томе не може бити солидарности. Солидарности би било у оном случају кад би тужени имали брашнарску радњу у заједдици. У погледу прво туженог Ј. Ђ. призивни суд узевши у смислу § 592. грпп. за основ своје пресуде резултат расправе и доказивање како је утврђено у првостепеним списима и у пресуди првостепеиог суда — пресудио је према тенору". На ову призивну пресуду уложио је ревизију тужилац К. П., на Касациони суд у Београду, и овај је суд дана 30. новембра 1938. г. донео своју пресуду која гласи: „1. Не уважава се ревизија тужиоца К. П., а потврђује се призивна пресуда Окружног суда у Прилепу од 13. маја 1938. г. Пл._ 39/38.-2. 2. Да тужилад плати туженику Ј. Д. итд." У образложењу своје пресуде највиши суд каже: „Тужилац у ревизији наводи, да је пресуда призивног суда у противречнести са снисима првог суда — т. 3. § 597. грпп. у томе што је првостепени суд на основу изведених доказа утврдио да се тужени Ј. Д. обавезао да плати дуг, те призивни суд није могао оспоравати утврђење те обавезе, пошто није провео доказ поновним еаслушањем испитаних сведока на призивној расправи. — Ценећи овај навод ревизије, Касациони суд налази, да је исти законски неоснован, јер се пресуда призивног суда у битиој тачци не оснива на чињеничкој претпоставци, која стоји у противречности са парничним списима. Призивни суд није изменио чињеничко стање утврђено у првом степену, већ је на основу чињеница које су утврђене у првом степену, дошао до друкчије правне оцене , него што је она у побијаној пресуди, те је могао своју одлуку донети без поновног извиђања доказа. — Навод у ревизији тужиоца да се пресуда призивног суда оснива на погрешној правној оцени ствари т. 4. § 597. грпп. у томе, што је призивни суд погрешно применио материјални закон, када туженог Ј. Д. није осудио да дуг у смислу § 831. г. з. плати већ је нашао да постоји просто јемство и тужбу према њему одбио, не позивајући се на материјални закон, — законски је неоснован. Правилно Је призивни суд применио материјални закон, кад је тужбу према туженом Ј. Ђ. одбио, пошто се из утврђеног чињеничког стања не види да је ма какву обавезу, на исплату спорног дуга, на себе примио. Пресуда при-