Branič

122

„Б Р Л Н И Ч"

жилац Милорад тражио је пресуду, да он, као ранији купац, има право својине на спорном имању. Тужени Милош је признао наводе у тужби. Друго тужени Милош није признао тужбено тражење, пошто је, вели, тужени Милош на саслушању код Среског суда, подносећи тапају од спорног имања, изјавио да је исто продао њему—Милану и тражио да се изврши пренос по тапији. Срески суд у Пожези пресудом од 27-1Х-1936. П—125/36 одбио је тужбеви захтев налазећи да спорно имање, и ако је раније предато тужиоцу није на њега пренето уредном судском тапијом у смислу §§ 292 и 298 гр. зак. Само пак писмено — признаница па ни државина на основу тога писмена није довољна, да би се тужилац могао сматрати власником спорног имања, јер само десетогодишња државина на основу тапије доводи до својине — § 929 грађ. зак., у колико за то постоје услови из § 926 и 927 истог зак. Продавац Милан и после продаје имања Милораду остао је сопственик а та је његова својина утврђена и 1апијом потврђеном од Среског суда, коју тужилац није оспорио, већ само пренос имања по тој тапаји на туженог Милана. Срески суд налази, да се овде поставља питање: да ли је тужени Милош, који је спорно имање већ продао и предао тужиоцу али ниЈе извршио пренос по тапији, могао, као сопственик тог имања, кад је добио тапију од истог, поново пренети спорно имање по тапији на туженика Милана? По нахођењу суда, тужени Милош по тапији декларисан као несумњиви власник спорног имања и, као такав, он је могао пренети имање на друго лице и онај, на кога је пренос пре извршен, сматраће се јачим у праву од свих других, који би на основу неког облигаторног уговора, тражили својину имања од продавца Милоша, ако се пре тога нису бар условно убаштинили — § 297 грађ. зак. Тужилац се није увео у јавне књиге као сопственик имања, по основу куповине, већ је само оспорио преног, на туженог Милана по тапији, наводећи, да је он ранији купац и да имање држи по писмену. Тужени Милан, као други купац, пречи је односно јачи у праву и ако је доцнији од тужиоца, јер је на њега пре извршен пренос имања од стране продавца Милоша и то на протоколу саслушања код Среског суда. Тужени Милош, као продавац имања, био је у обавезном односу и према првом и другом купцу, па кад је се, као сопственик, одлучио да имање пренесе на доцнијег купца Милана, онда је овај пренос пуноважан, јер он може имањем располагати како хоће — § 216 грађ. зак. а ринији купац тужилац Милорад — има право тражити накнаду штете од туженог Милоша због неиспуњења, односно немогућности испуњења уговора о продаји и куповини §§ 553 и 556 грађ. зак. Тужилац међутим наводи, да пренос по тапији на туженог Милана није извршен, па да је он јачи у праву, јер тај пренос није потврђен од стране суда, већ је потврда одложена док се не реши спор о јачем працу на спорно имање. Суд налази да је овај навод неумесан, јер се тапијом, па ни преносом »тапије не ствара право својине. Тапија, као власничка исправа, има само декларативни карактер. Њомесесамо констатује нечије право својине, али се ае ствара, јер је основ праву својине, па и преносу истог у вољи носиоца тог права, само што закон прописује, да та воља, у овом случају воља о преносу има да буде изражеиа, у колико се тиче преноса непокретности на нарочити начин: преносом пред судом. Пренос имања по тапији у овом случају пуноважан је од момента, кад су дотадањи власник Милош и други купац Милан дали пред судом сагласну изјаву о преносу имања која је изјава оверена од стране суда. Одовога момента други купац, тужени Милан власник је спорног имања, јер се тај дан сматра као дан преноса тапија. Дан саслушања пред Судом моменат је, од кога датира пренос имања а забелешка о овоме преносу на самој тапији има овај пренос само да констатује, да би се прибавилац имања тим преносом на тапији пред сваким легитимисао као власник имања. Сагласним дакле изјавама на протоколу саслушања код суда од 13-Х1-1935 г. а не самом забележбом о овом преносу на тапији, пренето је спорно имање на другог купца Милана, 'Гужилац Милорад истина може да приговори, да је њему спорно имање предато још 1935 г. и да га он држи али он га не држи по тапији, па пошто је од тога дана па до поведеног спора прошло мање од 24 године, он није могао постати сопственик имања а тај правни однос, који је постојао између тужиоца Милорада и туженог Милоша, не тиче се туженог Милана, који је спорно имање прибавио по ваљаном правном основу од дотадањег сопственика — § 225, 226 и 292 гр. зак. С тога је и државина тужиоца у погледу спорног имања од времена 1925 г. па овамо без вредности. Окружни суд у Ужицу, као призивни, пресудом од 31-1-1938 г, Пл. 322/37 преиначво је пресуду среског суда и пресудио да тужилац иМа право својине спорног имања са ових разлога: