Branič

СУДСКА ПРАКСА

127

Ово тражење интереса које сада у ствари преставља главно тужбено тражење по оцени овог суда је неумесно, јер тужилац није доказао да је интерес уговорен §§ 652. и 654. г. з. а поред тога, интересу због доцње нема места, јер тужилац није доказао, да је рок исплате уговорен. Па како Народно Позориште, врши исплате по одредбама закона о уређењу главног рачуноводства чл. 4. зак. о Народ. Позор. то је тужилац дајући робу, морао знати да му се рачуни могу исплатити тек када у свему буде удовољено одредбама закона о државном рачун. а тужилац ничим није доказао, да је моменат исплате сазрео, пре него што му је исплата суме од 12.487 дин. и 24.335,95 дин. извршена, те га је ваљало, од тражења одбити па је суд и одлучио као у диспозитиву". По призиву тужилачке стране, Апелациони суд у Београду пресудом од 6. октобра 1937. године Пл-876. преиначио је пресуду Окружног суда са разлога: „Неумесно је нахођење Окружног суда, да тужилачка страна нема права на тражени интерес са разлога, што није доказала, да је рок исплате одн. интереса уговорен. По § 654. грађ. зак. последњи став, ако рок исплате није опредељен, интерес ће се плаћати од времена опомене. Опомена је у овом случају тужба, јер се тај дан 9. септембра 1935. год. када је тужба подигнута, сматра као крајњи рок, када је тужена страна своју обавезу према тужилачкој фирми у потпуности требала испунити. Међутим тужена страна то није учинила те призивни суд сматра да тужилачка фирма има пра-во на законски интерес 6% на означену суму у 12.487 дин. од 9. септембра 1935. године, као дана подигнуте тужбе па до дана тражења 13. јануара 1936. године и на суму од 24.335.95 дин. од 9. септембра 1935. године као .дана подигнуте тужбе па до 5. новембра 1936. године као дана исплате дужне суме. Призив тужилачке стране према друго туженој држави није уважен са разлога што држава у колико се тиче материјалних издатака туженог Позоришта није одговорна, пошто иста има свој буџет који склапа без учешћа државе и њене контроле, те према томе држава не одговара за те дугове Позоришта, па је у том делу у колико се односи на државу потврђена. Тужилачка страна од тражења интереса и за време пре подигнућа тужбе, има се одбити, јер ничим није доказала, да је тужено Позориште дужно да плаћа интерес од 16. априла 1935. године, нити је тај датум био уговором означен као крајњи рок испуњења означене обавезе од стране туженог Позоришта". По ревизији тужитеља, Касациони суд у Београду пресудом од 28. октобра 1938. године Рев. 1250 потврдио је пресуду Апелационог суда са разлога". „Да не стоји навод улагача ревизије да је призивни суд погрешио кад је применио § 654. грађ. зак. у циљу да установи дан обавезе плаћања као и да је морао узети у обзир § 652. грађ. зак. по коме је имао да се процени поступак обавезе плаћања. Тачно је да је по § 652. грађ. зак. купац дужан да купљену ствар одмах или за уречено време прими и цену положи. Али по § 653. грађ. зак. продавац није дужан продату ствар дати купцу без цене. Када је у конкретном случају тужитељ предао туженику купљену ствар па од њега није примио куповну цену онда је призивни суд правилно поступио кад је дан плаћања утврдио на основу § 654. од. посл. грађ. зак. пошто је и по нахођењу Касационог суда с обзиром на утврђено чињеничко стање тужитељ био дужан да докаже да је као краЈњи рок испуњења обавезе од стране туженика у уговору био означен рок предаје продате ствари. Према томе у погледу изложеног не Стоји ни истакнути ревизшски разлог из т. 4. § 597. грпп. Осталим наводима ревизије заступник тужитеља побија пресуду прик И «9о Г С ^ да само због трошкова који су му истом досуђени. Међутим по § 022. грпп. одлука другостепеног суда о парничним трошковима не може се уопште побијати правним леком, услед чега су ови наводи ревизије недопуштени, те као такви нису могли бити предмет оцене Касационог суда . Јован Смиљаиић секретар Касационог суда у Београду