Branič

128

„Б Р А Н ИЧ«

На рочиште се мора поћи по судском, а не по своме часовнику. Кад је судија објавио правну ствар, по којој је било одређено рочиште у једанајест часова пре подне и преко служитеља позвао парничаре да уђу у судску салу, тужиоца Л. Б. није било. Ушао је само туженик, који је у смислу прописа грађанског парничног поступка предложио да. суд донесе пресуду због изостанка тужиочевог. Суд је овај предлог уважио и тужбени захтев одбио. Када је на судском часовнику већ било једанаест и четврт, појавио се и тужилац али је сазнао да је ствар већ решена и без њега. Добио је пресуду, којом је одбијен од свога тражења. Тражио је да се ствар поврати у пређашње стање, наводећи као разлог да судски часовник брза за читавих четврт часа од градског часовника, по коме се цела варош управља, јер се сваки дан дотерује по поштанском часовнику. Позвао се чак и на сведоке да је он по средњо-европском времену био тачно на време у суду а да судски часовник брза. Окружни суд није уважио овај захтев нити је изводио предложени доказе, налазећи да је неоснован приговор у погледу нетачности рада судског часовника, који се сваког дана контролише, а у погледу радног времена суд се по њему управља. Апелациони суд је укинуо ову одлуку Окружног суда не прихватајући разлог истог суда, да парнцчна страна не може доказивати нетачност судског часовника, пошто, по нахођењу Апелационог суда, закон такво доказивање не забрањује, а по самој природи ствари, сасвим је могућно да поменути часовник буде нетачан и да не одговара средњоевропском времену, које је једино меродавно за странке и државна надлештва. Зато је потребно извести доказе, које је предложио тужилац, ради исцрпног претресања и темељне оцене спорне ствари. Касациони суд се није сложио са оваквим резоновањем Апелационог суда, јер је за утврђивање почетка судске расправе меродаван судски часовник, те његово неслагање са часовником заин.тересоване стране не претставља непредвиђен догађај из § 210. грађанског парничног поступка, због кога би имало места повраћају у пређашње стање. Зато је укинуо закључак Апелационог суда. (П о л и т и к а од 15. фебруара 1939. год.). Жена нема право на повраћај мираза у случају одвојеног живота, већ само ако је брак разведен. Тужилачка страна наводи да се са тужеником венчала 6. септембра 1936. године и да му је на име мираза дала 25.000.— динара, с тим да ову суму новаца уложи на њено име у банку, док је он овај новац уложио на своје име. У кући је малтретирана како од стране мужа, тако и од његове мајке, која ју је и тукла, због чега је морала и кућу туженикову да напусти. Тражила је да јој тужени врати мираз. Тужена страна наводи да је заиста примила од тужиље горњу суму новаца на име мираза, али да том приликом није било говора на чије ће име бити новац уложен. Признаје да је новац уложио на своје име. Тужиљу није малтретирао, нити му је познато да је то чинила његова мати. Молио је да се тужиља одбије од тражења. Окружни суд за град Београд пресудом својом осудио је туженика на повраћај мираза, налазећи да је исказом тужиље, под заклетвом, утврђено, да се са њоме у кући тужениковој рђаво поступало и да је често малтретирана од стране туженикове мајке, која је и тукла у присуству туженика, због чега је била принуђена да напусти кућу туженикову. Према оваквом стању суд налази да брак између тужиље и туженог фактички не постоји, односно да тужиља и тужени живе одвојено. Па како је тужени признао да је утужену суму примио на име мираза, то је дужан, без обзира што је његов брак у сили и важности са тужиљом, исту вратити тужиљи, пошто је својим поступцима т. ј. његовом кривицом натерао тужиљу да напусти његову кућу — §§ 417. и 776. Г. зак. По призиву тужене стране, Апелациони суд у Београду пресудом својом потврдио је пресуду Окружног суда са разлога: „Неоснован је призивни разлог да тужиљин мираз на основу § 766. Грађанског закона има;