Branič

152 »Б Р А Н И Ч*

Пети, најзад, полазе од тога да се функционисањем псеудодруштва и иарочито давањем чланских улога ствара фактичка заједница и н т е р е с а (ссшптпаик 1 <1е 1гМ, согатинаи1е с!'1п1:еге15), коју, по оглашавању ништавости друштва, неминовно треба ликвидирати. Али, нису сложни при одређивању правила по којима се та ликвидација има извршити. Нетага сматра да се ора мора спровести по наређењима општег п р а в а о с м е с и и м а њ а. 12 ) Р1с верује да се у том циљу ваља придржавати начела правичности и једнакости п р е д з а к о н о м (ех ае^ио ег ћопо). 13 ) Соррег—Коуег тврди да је и за ликвидацију фактичке заједнице интереса меродавна „првобитна заједничка намера"") изражена у одредбама поништеног друштвеног статута. МоНегас прави разлику између социјалних односа, с једне стране, и односа псеудо-друштва и трећих лица, с друге стране; па ликвидирање првих односа чинизависним од прописа статута и појма неправедног обогаћења, док ликвидирање других углавном подводи под наређења о смеси имања и принципе општег права. ") б) Ништавост друштва која не налазе свој извор у забрањености предмета и у недопустивости циља, али која је ипак последица попреде јавног поретка или обавезних законских наређења, по правилу дејствује само за убудуће. До •гренутка у коме је судском пресудом утврђена једна таква ништавост, њоме погођено друштво сачињавало је друштво по стварности (зос!е1е с1е Јак) или друштво створено стварношћу (зос1е!6 сгеее с1е ГаИ) Овакво друштво живело је и иступало према трећима баш као нека по свему уредна заједница. Зато се преко њега не може прећи. У интересу је јуридичког саобраћаја и правичности да се оно до тренутка утврђивања ништавости о којој је овде реч третира као правилно друштво. Самим тим се та ништавост по своме дејству мора изједначити са узроком престанка, после чијег се наступања приступа ликвидацији. !6 ) IV. — Ни овај систем који у својој основи разликује друштва која до тренутка у коме је утврђена њихова ништавост још нису отпочела своју делатност од друштва која су до тог момента већ функционисала, није наишао на одобравање код свих заинтересованих, ма да више него икоји од изложених сиетема води рачуна о чињеничном стању даних случајева. Чак се и већина италијанских стручњака, који се обично по својим схватањима приближују француским правницима, изјашњава за

п ) О р. с I {. п»8 74—76 (стр. 94—97). 13 ) О р. с Н. I, по8 438 и 439 ш {те (схр. 576—578). У том смислу и једна релативно скорашња одлука фравц. касације (Сазз 13 јиШе{ 1927) коју наводи и коментарише Ј. МоНегас у већ цитираном делу (стр. 18 и след). 14 ) „Согпшипе шЈепНоп оп^шајге с'езг-а-сНге з;нуап{ 1ез 5«ри1аНоп сЈи рас(е 8осЈа!° 1. I, (стр. 147). 15 ) О р. с т I., стр. 20 и след. 16 ) Кос!о!рће-Кои5беаи, I I, п° 1944 {стр. 638); Р. Рјс, I. !, п° 398 (стр. 516). Упореди две пресуде с!е5 КеЈећздегЈсћЈбод 27-У1И-1935 (К. О. 2 118 стр. 226 и ј. XV. 1935, стр. 3613), као и пресуду од 5-Ш-1935 (Ј. \У. стр. 2617). У овој последњој, нарочито, стоји .сЗазз с!ег ШсћН^е ОезеНбсћаОбУегЈгад, с1ег ћегеКб 1гт Уо1!ги§ §егеШ \уаг, је(1еп{а!б 1а1басћ1јсћ ејп ОешеЈпзсћаИбУег ћ а И п 1 б ип{ег с!еп ОезеИзсћаИегп ће§гппс1е1 ћа{".