Branič

јО НАКНАДИ ШТЕТЕ ЗБОГ ПРОПУШТАЊА итд^

147

рови о штети, а друго што нотификант, коме је наметнута дужност нотификације у корист регресних дужника, треба у н а п р е д да зна зашта је одговоран. Овом мишљењу придружио се и швајцарски делегат Макс Фишер, доказујући велику прак тичну вредност за ограничену одговорност по пројекту. Већина је усвојила разлоге у корист ограничене одговорно сти, а предлог јапанског делегата је одбачен. Из ове дискусије и одлуке већине чланова Женевске конфе ренције можемо извести ове закључке: 1) Циљ је нотификације да се регресни дужници сачувају од штете која би могла наступити ако би који од њих меницу иску пио а ие би је могао наплатити од претходника због тога што није благовремено обавештен да је меница протестирана. Из тога излази да се штета из § 44. састоји једино у делимичној или пот пуној ненаплативостименице. 2) На конференцији констатовано је да ногификант треба унапред да зна зашта је одговоран ако пропусти нотификацију. Он треба да зна да може бити одговоран само за износ менице и то у случају ако је главни дужник — акцептант н е с и г у р а н. Ако је овај сигуран, онда штете уопште не може бити, јер ће се регресни дужници, у крајњој линији, наплатити од акцептанта. 3) Одговорност за накнаду штете наметнута је нотификанту, противно основним правним начелима, те се одредба § 44. мен. зак. мора у најужем смислу да тумачи. У том погледу слажу се напред цитирани писци и коментатор нашег мен. зак. Др. Стражницки (стр. 223) а и немачка пракса. 4 ) према томе и појам штете несме се проширивати изван оквира протестиране менице. 4) Циљ конференција у Хагу и Женеви био је да се из унифицираног мен. зак. избаце или у б л а ж е све оне одредбе којима би се ометала циркулација менице. А као што је и холандски представник изложио велика би сметња циркулацији менице наступила, ако би се нотификанту натурила одговорност и за некакве друге непредвиђене штете изван оквира протестиране менице. Из свију ових разлога ми сматрамо да се и у духу § 44. мен. зак. и у духу дискусије по овом питању на конференцијама у Хагу и Женеви мора узети као основно правило: да нотификант неможе бити одговоран и за какве друге непредвиђене штете које непроизлазе непосредно из протестиране менице и које нестоје V непосредној каузалној вези са пропуштањем нотификације. Уосталом напред наведени пример који је изнео француски представник и који су забележила и оба цитирана писца, — тешко да би у пракси добио судску заштиту баш и кад би се појам штете могао екстензивним тумачењем да проширује. Ако се издавалац упустио са акцептантом у нове послове и дао му н о в к р е д и т на основу претпоставке да је ранија меница ис-

) Одлука нем. врх. Тргов. суда о томе да нотификант немора обавештавати акцептанта о протесту ни онда ако је меница протестирана код домицилијата, јер се одредба о нотификацији као изузетак несме п о ош и р и в а т и. к. О. Н. С. В(ј. 14 5. 329