Branič

336

..Б Р А Н И Ч"

разум — претходни договор супружника, чији је заједнички живот био више немогућан, што се тиче њихових приватноправних односа, није забрањен, па је према томе поменута изјава тужиљина у смислу § 13. Грађанског законика пуноважна. Према уверењу суда тужиља А. је дала предњу изјаву из сопствених побуда и по споразуму са туженим Ј., зато што је и сама била свесна кривице, коју је учинила тиме, што је свога мужа туженог Ј. изневерила, о чему је и Срески суд у Кавадару донео одлуку и тужиљу осудио за браколомство (ову је пресуду потврдио и Окружни суд у Велесу). Ово се види и из другог дела предметне изјаве у којему је тужиља признала да је зачетак од другог лица, а не од туженог Ј. Истина по § 109. Грађанског законика муж је дужан жену издржавати до окончања парнице — коју странка у моменту доношења изјаве у питању није била ни повела — јер се она све дотле сматра за његову жену, али исто тако и жена у браку има ово право само дотле док живи у заједници са својим мужем. Према томе, кад је тужиља напустила кућу свога мужа и престала вршити своје дужности, самим тим губи права, која су с тим дужностима скопчана — § 110. у вези са § 109. Грађанског законика. По § 24 Грађанског законика ко има какво право, дужан је и носити бреме с њим скопчано. Суд је ценио и исказ тужиље, као странке, да је она била принуђена да предметну изјаву напише и потпише. Али суд оваквом њеном исказу није могао да поклони вере зато што се противе исказима напред наведених сведока, чији су искази, према уверењу суда, веродостојни". По призиву тужиље Апелациони суд у Скопљу својом пресудом потврдио је пресуду Окружног суда из разлога: „Призивни навод о погрешној примени §§ 100. и 109. Грађанског закона је неоснован, јер по овом законском пропису муж је, истина, дужан да издржава своју жеку, али све дотле док брак траје у сили и важности и док се она по закоиу сматра за његову жену. Међутим, брак између тужиље и туженог пресудом Старокатоличког духовног суда у Београду број 1665. оглашен је ништавним, па тужиља уопште по закону нема право на издржавање, а како је то утврђено да је својевољно напустила свога мужа и дала изјаву о томе, то јој не припада издржавање ни за време вођења бракоразводне парнице". По ревизији тужиље, Касациони суд у Београду пресудом од 4. новембра 1938. године Рев. 1922. потврдио је пресуду Апелационог суда из разлога: „Тужиља у оправдању ревизије наводи погрешну правну оцену ствари § 597. т. 4. грпп., је𠧧 100. и 109. Грађанског закона стављају у дужност мужу да издржава своју жену без обзира да ли она живи са њим у заједници или одвојено, нарочито док се између њих води бракоразводна парница, па је погрешно нахођење призивног суда да у овом случају жена нема право на издржавање. Изјава тужиље да се одриче свог издржавања је без вредности јер је дата под притиском туженог. Ценећи овај ревизијски навод Касациони суд налази да исти не стдји и да је призивни суд на утврђено чињеничко стање правилно применио материални закон. Тужиља је напустила кућу свога мужа својевољно, па по том основу нема право на издржавање, без обзира на њену изјаву којом се одрекла овог издржавања. Муж Је дужан да издржава своју жену док траје брак, али по § 108. Грађанског закона жена мора да живи са мужем. У конкретном случају тужиља не доказује да ју је муж из куће истерао, већ је, напротив, утврђено да је она из куће туженог изишла својевољно, па стога нема право на издржавање, како је то правилно нашао призивни суд". Правда од 7. априла 1939. год. Супрузи се могу и пред црквеним судом поравнати у погледу издржавања. Борка Томић, из Белотића, повела је била парницу за развод брака сз својим мужем, али до развода није дошло већ је брак остао у снази. Пред црквеним судом њен муж се обавезао да ће је у року од месец дана позвати преко надлежног пароха на продужење брачног живота, а ако то не учини да ће бити дужан да јој даје издржавање. Он је у том