Branič

432

„Б Р А Н И Ч"

Оптуженом је саопштена нападнута пресуда на самом записнику о главном претресу на дан 4 марта 1933 год., а правне лекове предали су суду, преко свога браниоца, тек на дан 5 априла 1933 год. дакле, после рока од три дана предвиђеног по чл. 90 Зак. о штампи". По чл. 33 Закона о штампи и ако за кривична дела учињена штампом одговарају заједно: писац, уредник, издавач, штампар и растурач, ипак тужилац није дужан тужити сва та лица, јер по § 88 крив. закона, поступак отпочиње против свих учесника и онда кад је тужба поднета противу једног од њих. (Пресуда Касационог суда у Београду од 2 јуна 1938 год. Кре. 120/3). Окружни суд у Лесковцу, пресудом својом од 26 јануара 1933 год. Кшт. 6/28/32, а на основу § 276 к. п. одбио је оптужбу противу оптуженика Н. М. због дела из чл. 52 у в. чл. 54 Закона о штампи, са разлога: „Према чл. 33 Закона о штампи, за кривична дела учињена штампом одговарају заједно: писац, уредник, издавач, штампар и растурач. Како Је по овој кривици прив. тужилац С. Ж. оптужио само писца инкриминисаног натписа, који је истовремено и власник листа опт. Н. М., то онда нису испуњене све законске претпоставке, за суђење ове кривице, па је с обзиром на § 276 к. п. оптужбу ваљало одбити". Противу овакве пресуде окружног суда, приватни учесник уложио је ревизију и Касациони суд ценећи ревизионе наводе, уважио је ревизију приватног учесника и пресуду окружног суда повиштио са разлога: „Ценећи овај ревизиони навод, којим се иде ка то да стоји повреда материјалног закона из тач. 1 под. в. § 337 крив. суд. пост. Касациони суд налази, да стоји истакнута повреда. Ово с тога, што је окружни суд погрешно нашао, да је приватни тужилац био дужан да, поред писца, оптужи и уредника, издавача, штампара и растурача, зато што они, према чл. 33 зак. о штампи, за кривична дела учињена штампом, одговарају заједно, и да због тога нису испуњене све законске претпоставке за суђење ове кривице. Побројана лица према чл. 33 закона о штампи, заиста одговарају заједно по кривичном законику, али само онда ако за њих по одредбама тога закона, има субјективне кривице. Тужилац према томе, може тужити сва лица ако се код њих утврди умишљај према одредбама кривич. законика. Тужилац, међутим, није дужан тужити и она лица код којих тога умишљаја нема. Та лица не морају увек заједно одговарати, већ у онолико у колико до њих има услова према одредбама крив. законика, и ако суд то нађе, јер се по § 88 крив. зак. поступак отпочиње против свих учесника и онда када је тужба поднета противу осталих учесника. Ако пак тога нема, одговарају према одредбама зак. о штампи, без обзира на субјективну кривицу, онако како је прописана у §§ 35—39 зак. о штампи, дакле прво писац, па тек посебице, остала лица оним редом и под оним условима прописаним у тим одредбама. Из овога излази да не стоји то, да нису испуњене све законске претпоставке тиме што тужилац поред писца инкриминисаног натписа, није оптужио и остала лица побројана у чл. 33 зак. о штампи, те није ни било места примени § 276 крив. суд. поступка". Проношење вести путем штампарских навода цреко штампе, не потпада под закон о штампи, Еећ под прописе Закона о сузбијању нелојалне утакмице. (Решење Касационог суда у Београду од 3 нозембра 1933 год. Кре. 839). Окружни суд за град Београд пресудом својом од 13 октобра 1933 год. КЗП. 93, ослободио је оптужбе Др. А. М. и Ј. К. због дела из чл. 2 и 10 Зак. о сузбијању нелојалне утакмице. Касациони суд у Београду решењем својим од 3 новембра 1933 год. Кре. 839, одбацио је ревизију застугшика приватног тужиоца са разлога: „Ценећи ревизионе наводе заступника приватног тужиоца изнете у оправдању ревизије, Касациони суд је нашао, да не стоји ниједан ревизиони навод који би се могао уважити. Ово с тога, што је окружни суд