Branič

456

„В Р А Н И Ч'

правна схватања првог и другог суда, већ је пресуду Апелационог суда укинуо из разлога: „Кад се из чињеничког стања, утврђеног од стране првог и призивког суда види да брак између тужиоца и тужене Стане није коначно разведен, онда призивни суд није могао да донесе одлуку, да је тој жени малолетни Јован ванбрачно дете и да није рођен у законитом браку тужиоца и тужене Стане на основу изнетог чињеничког стања у пресуди, пре него што је утврђено постојање свих услова предвиђених у § 114 у вези § 128 Грађ. зак., а нарочито да је искључена свака могућност да је тужилац за време одвојеног живота своје жене — тужене С. имао како то предвиђа § 114 Грађ. зак.,„'!елесног смешења са својом женом", јер по овој законској одредби нити доказани блуд нема значај за брачност детета, па и чињеница да је тужена Стана живела са В. Г. није одлучујућа за решење спорног питања". Правда од 11. јула 1939. год. Терет удовичког ужитка и право сусвојине не сиречавају јавну дражбу на идеалним деловима имовине извршеника. У једном спорном случају тужилачка страна навела је да на пописаном имању у пленидбени записник, за рачун дозвољеног извршења, има право удовичког уживања удова Д., а тужилац Р. право сусвојине на половини овога имања. Налази да се ово извршење не може провести, па је тражила да се исто прогласи недопуштеним. Тужена страна пристаје да се дозвољено извршење ограничи на половину пописаног имања, које припада извршенику Илији, с тим да се предлог тужиље Д. о недопустивости извршења због њеног терета удовичког ужитка одбаци као неуместан, пошто исти нема утицаја на ово извршење, с обзиром да ће исти суд по самом закону узети у обзир приликом јавне дражбе, јер пописано имање носи овај терет. Срески суд у Чачку, пресудом својом, ограничио је дозвољено извршење на једну идеалну половину имања означеног у пленидбеном записнику, као својину извршеника Илије, а предлог тужиље Драгиње одбио из разлога: „Суд је удовољио делимично тужбеном захтеву у погледу ограничавања дозвољеног извршења на једну идеалну половину пописаног имања, чији је сопственик извршеник Илија. Предлог о потпуном проглашењу недопустљивости дозвољеног извршења суд је одбацио, пошто терет удовичког ужитка и право сусвојине не могу спречавати јавну дражбу на идеалним деловима имовине извршеника. Ово у толико пре што терет удовичког ужитка терети односно имање, следује му ма коме припало, и о њему извршни суд по званичној дужности води рачуна приликом јавне дражбе". По призиву тужиље Драгиње Окружни суд у Чачку усвојио је правно схватање првог суда, па је пресуду Среског суда потврдио из разлога: „Призивни разлози су неосновани, јер постојање удовичког ужитка на пописаним парцелама не чини дозвољеност извршења недопуштеном. Такво резоновање није засновано ни на једном законском пропису. Удовички ужитак, као законска хипотека, има стварно правно дејство и као такво дејствује противу свагдашњег власника, те пошто је постојање тога удовичког ужитка, у конкретном случају, међу странкама неспорно, пописана половина имања има се продати под теретом тога удовичког ужитка. Није тачан призивни навод да по закону извршни суд неће имати У дражбеном поступку да води рачуна о конкретном праву удовичког ужитка, јер тај навод је у опреци са § 114 т. 3, 4 и 6. Ип., који су прописи донети у циљу заштите свих ималаца стварних права, међу које спада и тужиља Драгиња. Најзад, нетачан је и навод да је извршење требало у целости прогласити недопуштеним зато што је једна половина пописаног имања својина тужиоца Р., а нетачан је с тога што по Закону о извршењу и обезбеђењу предмет извршења може бити и идеални део непокретнине (§ 107 т. 1 и § 115 т. 1 Ип.)". По ревизији тужиље Драгиње, Касациони суд у Београду, такође,