Branič

406

„Б Р А Н И Ч"

засмејавао је цео суд, можда и зато што зна из дугогодишњег искуства да је насмејана правда упола разоружана. Он се трудио насве начине да свога клијента спасе. Пошто није могао да порекне многобројна извршена и од Вајдмана призната убиства, он се свом жестином бацио на експертизу научника, који су утврдили, да је Вајдман нормалан и стога за своја дела одговоран. „Не", узвикнуо је Моро-Ђафери, „оптужени није одговоран, он је анормалан, душевно болестан, он хоће да се бори противу демона, који у њему почива, али он подлеже као слабији. Он м о р а да краде, он м о р а да убија, он м о р а да лаже, он м о р а да изнуђава, пошто га гони један луди нагон, коме он не може да одоли. Његова највећа несрећа, његов највећи злочин је то, што се уопште родио. Већ у материном телу била је запечаћена његова судбина. Или како Фројд за несрећне типове ове врсте каже: већ у чистој колевци лежао је злочинац. У Вајдману није био урођен осећај светиње живота, што је била трагедија његовог личног живота". Продужујући свој сјајни говор и поткрепљујући га највећим ауторитетима Моро-Ђафери, који се увек примао да брани кандидате за гиљотину, није могао а да не заврши свој велики плодоаје са огорченим нападом на смртну казну, рекавши: „Ја брам убицу и устајем противу гиљотине. Крв криваца само је до сада стварала клицу свирепости. Смртна казна не постоји више у Белгији, Холандији, као и у неким другим државама Америке, а тиме се није ни у колико повећала криминална статистика у тим земљама. Смртна казна убија злочинца: она никада још није убила злочин. Држава вршећи смртну казну ништи начело светиње човечијег живота, за чију повреду шаље убицу на гиљотину. Не може се злочин злочином избрисати". И поред бравурозне одбране Моро-Ђафери-а суд је осудио Вајдмана на смрт. Са именом Моро-Ђафери-а везани су највећи кривични процеси овога столећа, и увек преузима он баш оне случајеве у којима је оптужени вероватно изгубљен. Наравно, није увек успео да спасе главу свога клијента. Али он поседује необични дар, чиме се веома поноси, да и најстрашнијег убицу у масама претстави на неки начин симпатичним. У том циљу — као што сам каже — проучава он душевни живот свога клијента. Пошто је мишљења, да сваки злочинац има бар једну човечанску симпатичну особину, то је он проналази и за време претреса оперише њоме. Код Вајдмана је то била љубав према мајци; њоме је оперисао Моро-Ђафери за време целог процеса и пробудио је много симпатија за несрећног убицу, који је увек плакао при спомену његове старе мајке. Када је Моро-Ђафери бранио гнусног убицу многобројних жена прљавог и брадатог Ландрија, који је већ својом појавом — на супрот лепом и младом Вајдману —■ изазивао гнушање и узбуђење, било му је много теже да нађе нешто, што би овог злочинца могло учинити симпатичним. Па и ту је Моро-Ђафери пронашао код злочинца једну симпатичну особину: Ландри је имао дар да ствара духовите досетке. Он је био толико духовит, да су парижани почели да га упоређују са Вајлдом.