Branič

О ОДГОВОРНОСТИ РЕГРЕСНИХ ДУЖНИКА втд. •»(

У § 91 м. з. предвиђен је, истина, један изузетак по коме се може изискати протест због непријема по меници која је нестала пре но што је акцептирана, или по меници по којој је издавалац забранио подношење ради акцептирања. Да би се по таквој меници одржао у обавези трасант — закон изузетно дозвољава да се на основу преписа менице и поведеног поступка за амортиза* лију може изискати протест због непријема. Али се овај пропис не може да прошири и на случај протестирања менице због неисплате ако је доспелост наступила у току поступка, јер се пролиси изузетне природе не могу аналогно проширивати и на друге сличне случајеве. Међутим овакво решење овог питања како данас стоји не одговара духу закона. Нема материјално правнога разлога да амортизант буде лишен права регреса према издаваоцу и индосантима само за то што му је меница нестала пре доспелости. Не може се логично објасниги зашто да амортизант има право регреса ако је меница несгала после а нема ако је нестала пре доспелости. Питање зашто законодавац, кад је већ учинио изузетак у § 91 није обухватио и овај случај који је много важнији и много чешћи у меничном промету, објашњава се тиме што по тврђењу саме комисије томе питању није поклоњена довољна пажња. Али је питање зашто у новом пројекту мен, зак. који је израдило наше Министарство Правде, кад је већ у § 92 учињен додатак за менице са протеклим роком, није обухваћено и питање о начину на који би се изискао протест у току поведеног поступка, да би се регресни дужници одржали у обавези? Вероватно је да је то пропуштено услед колебљивости доктрине у овом питању. Јер, има писаца који сматрају да се уопште не може дозволити протестирање менице у току амортизационог поступка из ових разлога: Одлука о амортизацији има декларативан карактер. Њоме се утврђује 8(;а(:из ^ио ап!е, дакле стање које је постојало у моменту нестанка менице. Одлука не може да конституише и нека нова права стечена после нестанка исправе. И кад по меници несталој пре доспелости регресни дужници нису одржани у обавези, — онда се тај недостатак не може да накнади у току поступка, јер би онда одлука дала амортизанту већа права но што их је имао у моменту нестанка. Међутим други писци сматрају да је овај разлог формалне природе и да није у толикој мери убедљив, да би на основу тога требало амортизанта лишити регресних права и ослободити регресне дужнике одговорности. Јер сви се писци слажу да би било неправично, ако би се дужници ослободили одговорности само за то што је повериоцу нестала меница. Због тога дух закона налаже да се амортизанту признаду сва права из нестале менице. Одговорност регресних дужника не оснива се само на протесту него и на њиховим потписима на меници. И кад се они исплатом амортизанту ослобођавају одговорности према сваком па и према трећем лицу, у чијим се рукама евентуално налази амортизирана меница, онда нема материјално правног разлога да амортизант изгуби право наплате према регресним дужницима. Спорно је питање само о начину на који треба изискати протест кад је меница нестала пре