Branič

102

„Б Р А Н И Ч"

ла увреде? Овим кратким приказом желимо да укажемо на став науке и праксе по напред постављеном питању као и да изнесемо наше гледиште по истом, које у извесној мери одступа од данас владајућег гледишта када се ради о увреди у најужем породичном кругу. У науци и у пракси питање увреде у најужем породичном кругу наилази на два једно другом потпуно супротна решења, која ћемо овде понаособ приказати. Према првом гледишту усвојеном данас од већине правних писаца — код нас од проф. г. Живановића, Ј ) као и праксе највећег броја земаља, сматра се дата изјава у најужем породичном кругу, без обзира да ли је она саопштена поверљиво или не, као свршеко кривично дело увреде које за собом повлачи законом предвиђене кривично правне последице. Кад је реч о овој врсти увреде, вели н. пр. проф. г. Живановић, да не може бити ни говора о „сужавању части" 2 ) јер према владајућем мишљењу увреда није ништа друго до напад на част неког другог одређеног лица изјављивањем непоштовања или омаловажавања истога сазнато ма од кога, дакле и од члана најуже породице т. ј. детета или супруга. Да би за горње кривично дело увреде био неко и кривично правно одговоран постоји данас сагласност и у томе да се кривично правна одговорност за ову врсту увреде односи само на ум^шљај т. ј. захтева се, да је изјава у питању хотења, као и да је изјавилац био свесан тога, да ће његову изјаву неко сазнати. 3 ) Нема дакле места увреди ако неко говори сам са собом зерујући. да га други не може и не треба да чује или ако води дневник живота у уверењу да оно што уноси у исти неће и не треба нико да сазна и томе слично. 4 ) Именовани примери представљају изузетак док се за остале случајеве не искључује кривично правна одговорност изјавиоца омаловажавања према некој одређеној личности ако су испуњени сви елементи за постојање дела увреде као и ако постоји кривац, па ни онда, када је осигурана поверљивост дате изјаве која је уследила у најужем породичном кругу. Мати или отан дакле извршио је кривично дело увреде ако неко од њих упути своме сину, или супруг супрузи какво писмо у коме би неко одређено лице било предмет омаловажавања, и поред уговорене поверљивости садржине писма т. ј. чувања ове тајне пред трећим лицима, ако би то писмо случајно и. пр. пршшком каквог полицијског претреса, доспело у руке трећих лица. Супротно овом првом гледишту које данас преовлађује у науци и пракси код нас и на страни, извесни правни писци као и кривични закон Краљевине Италије од 19 октобра 1930 год, стоје

) тако: Др, Т. Живанопић „О увреди и клсвети" стр. 37—38: Ргапк „5!га{ВевеЈгиисћ" 1931 5(г, 424; Шртапп „0|е ВсМсЛдипд" и Уег§1. Оагв^. 6, <ки1зсћ. и. а"«!. ;!гз<тесћ(, Розећпј <1ео, Кпј. 4. 51г. 329. 1904; Сое<Зе! „Ве1е!сН|*ипјЈеп ће! у ег1гао11сћеп МтеЛипдеп !ш еп§в1еп РатНЈепкгеке* и 2. 5(г. \У. 1837 5п. 337. ђ Т. Живанозић, ор, сН. 51г. 24 и др. 3 ) н.пр. Ргапк ор. сЦ. 8ћ. 424. иершапп: ор. сН. 81г. 329, Ргапк: ор: сЈ{. 51г. 424, Оое^е!: ор. сћ. 8<г. 337 и даље.