Branič

140

„Б Р А Н И Ч"

свему како је наређено у глави о доказу саслушањем странака, онда се тек има ценити овај доказ по слободном уверењу у смислу горе наведених параграфа. У противиом овај се доказ не може ценити по слободном уверењу по самом тексту §§ 476 и 368. Гр. п. п. Према томе мислимо да је погрешно правно схватање Касационог суда кад у разлозима свога закл>учка вели: „Колико ће дакле суд саслушањем странака без заклетве или под заклетвом, бити уверен у истинитост чињенице која се саслушањем имала доказати, оставља се суду на слободну оцену по § 368. Гр. п. п." Напротив, овај се доказ цени по слободном уверењу под условом да буде изведен онако како је то наређено у глави о саслушању странака, односно у § 474. Гр. п. п. У конкретном случају овај услов није испуњен, јер је поступљено противно наведеном зак. пропису тиме, што је заклета странка, чијем исказу суд унапред није веровао. Поред овога није било других доказа сем доказа саслушањем странака, а није имало ни неких других чињеница суду познатих — § 365. Гр. п. п., које би навеле суд да поверује исказу тужиочевом без заклетве, на супрот исказу туженога под заклетвом, што је у смислу § 368. Гр. п. п. дозвољено. Па кад овако ствар стоји онда је погрешно мишљење Касационог суда да се у смислу § 368. Гр. п. п. може поклонити вера тужиоцу без заклетве, иако се туженик на свој исказ заклео, а да се за овако уверење — побуду не даду разлози у смислу § 368. од III. Гр. п. п. Ово тим пре што је у смислу § 366. Гр. п. п. правна претпоставка, да је странка, која је заклетву на свој исказ дала, посведочила истину и овај факат стоји све дотле док се противно не докаже. Сад се питамо: чиме је и којим је околностима утврђено, да је тужеников исказ лажан? — ничим. Исказу туженикову под заклетвом суд је био дужан поклонити веру баш на основу § 368. Гр. п. п., док се противно не утврди. Из овога јасно излази да Касациони суд ствара праксу противну закону, која, ако се одомаћи, омогућује злоупотребу судијске власти. . . Стога је неопходно потребно увести систем противразлога и то да противразлоге дају призивни судови, па ма то био окружни суд или апелациони, јер би се тиме корегирала погрешка схватања појединих оделења Касацгстог суда, или би нижи судови били убеђени у своја погрешна правна схватања при доношењу призивних одлука по правном схватању Опште седнице Касационог суда на противразлоге призивног суда. Дакле од ове установе била би двојака корист, а што је најглавније постигла би се већа правна сигурност но што је данас. Најзад морамо овде напоменути, да би врло радо чули и мишљење неког од чланова Касационог суда, који су учествовали у доношењу горе наведеног закључка, јер би нас он можда уверио у погрешност нашег правног схватања по овој ствари*)

*) Примедба. — Веома је редак случај, да суд ставља на пробу парничаре као што је то учинио Срески суд у Ужицу у горњем спору. То