Branič

ДА ЛИ ЈЕ СЛОБОДНО СУДИЈСКО УВЕРЕЊЕ ОГРАНИЧЕНО

141

ие само да није уобичајено, већ није ни дозвољено. Суд нема права да досуђује заклетву оном парничару, коме не верује под изговором да се тај парничар неће заклети, па ће с тога парницу добити онај парничар чијем исказу суд верује зато што противник није положио заклетву. У конкретном случају суд се преварио: противник је положио заклетву на одређену околност, али парницу је ипак изгубио, јер му суд и поред положене заклетве не верује. Дакле, за овог парничара резултат је исти: иоложио или не положио заклетву он парницу губи. Поступак судски, дакле, противан је обичној логици и нормалном току ствари. Он је крајње неуобичајен и као такав вероватно усамљен. Радовали би се када би нам се са ма које стране нешто слично саопштило. Али овакав судски поступак и крајње је незаконит. Њега никако не покрива слободно судиско уверење прокламовано у § 368 гр. п. п., на који се законски пропис суд позива у образложењу своје одлуке. Тај законски пропис почиње са: „У колико није овим законом што друго наређено, има суд.... по слободном уверењу оценити " итд. У § 474 ГРПП налази се баш то друго наређење које ограничава судску слободу у оцени доказа, јер се тамо каже: „Суд ће, брижљиво оцењујући све околности, а нарочито оцењујући већу или мању вероватност исказа једне и друге странке, донети закључак, која ће се од странака саслушаних без заклетве саслушати под заклетвом о спорној чињеници". То значи, да ће суд, до одлуке о томе коју ће странку саслушати под заклетвом, слободно одлучкти и оценити чији је исказ од саслушаних странака без заклетве веродостојнији, па ће такву странку саслушати под заклетвом. Када једанпут одлучи да странку саслуша под заклетвом и када та странка заклетву положи на околност одређену од суда, престаје слободно судиско расуђивање о исказу датом под заклетвом: он се мора узети као веродостојан и на основу њега мора се донети пресуда. Ако странка којој је наложен исказ под заклетвом, исту не положи суд чак није властан, да досуђује заклетву противној странци на противну околност, — 473 ГРПП, већ ће то одбијање слободно ценити, ■— § 477 ГРПП. Друкчије није ни могло, ни смело бити. Ако странка да лажан исказ ггред судом под заклетвом, та странка ће одговарати пред кривичним судом за кривоклетство. Али све док се то кривоклетство не утврди и то по кривично-правним методама, грађаиски поступак мора се завршити под претпоставком: да је странка саслушана под заклетв^м дала истинит исказ. Какво пак суђење изгледа '-лика је страшна деградација за странку која када полаже заклетву нг да је суд само ставља на пробу и у напред одређује да ће изгубити парницу било да заклетву положи или не, није нам потребно на; . ,.го истицати. Мислимо, да не претерујемо ако кажемо, да суд нема право да на горњи начин третира странку, јер без обзк^а да ли ће парницу добити или изгубити, она у парници нс може оити деградирана или стављана на пробу. Сем тога, суд нема права да странку којој не верује, досуђивањем исказа под заклетвом, гура у кривично дело, које би се у току судског поступка могло појавити. Зато суд странку којој не верује никад не заклиње као што никад не заклиње ни сведоке којима не верује. Према томе, самим тим што је суд једној странци досудио исказ под заклетвом, у напред је одлучио да јој верује под условом да заиста положи заклетву на одређену околност. Чак и ако не лоложи заклетву суд .јој може веровати под условом да овај свој поступак оправда разлозима које суд прихваћа. Међутим, у спорном случају налазимо се у једној парадоксалној ситуацији: да суд странци којој досуђује саслушање под заклетвом у напред не верује, да је ставља на пробу у уверењу да неће заклетву положити, па када ипак она заклетву положи, њеном исказу не верује, а исказ дат под заклетвом није оборен у кривичном снору за кривоклетство, који није ни могао бити покренут. Наш ГРППП који предвиђа многе могућности и немогућности ипак овакву немогућу правну ситуацију не предвиђа и не допушта. У противном дошао би у противуречност са самим собом. Др. Видан О. Благојевић адвокат.