Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 82.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 6.

Бесједа у недељу правоелавија. Говорио митрополит зворнички Дионисије. Ј с г о ж с п и с а М <» ј с с ј в з а к о њ е и П р о р о-ц и обрјетохом И с у с а с п н а Ј о с иф о в а, иже од Назарета. (Јоан гл. 1. стр. 45.)

Неочекивана радост завладала је данас срцем аностола Филппа, што је сретан бно наћи и очима впђети Христа спаситеља. Желећи пак ту своју велику радост и другом саопћити, хити весело к својпм и на путу сретне Натанајила, на га са највећим узбуђењем увјерава озбнљпо рскав му: чуј брате ! „за кога Мојсије у закону п и с а п н р о р о ц н, н а ђ осмо г а, И с у с а сина ЈосиФова и з Н а з а р е т а". Филипову радост — љубазни моји — осјећа данас и васколпки православни свјет; јер данас слави сиасоносну побједу својс нравославие вјере, нротиву негдашње јеретичке заблуде иконоборства, те зато и нама као православнима спада у дужност ускликнути радосно с Филипом а велсгласно појати : „о б р ј е т о х о м в ј е р у и с т инују, обрјетохомправославије наше", које нечастиви црни облацп у исгој гомили над црквом наетојаваху свима својим пакленим силама, да би га засјенитн могли и уклонити пспред наших очију! Али треба добро знати љубазни моји, да света наша црква благочастиво установивши, да се торжанствено нразнује света успомена великих њеннх догађаја, једино је тијем смјерала на то : да нас т. ј. своја чада нобуди на подражавање добродјетељног светог живота, оних светих мужева, који бојећи се вшпе Бога него људи нису нрпстајали на „сонктт, неуестнинхт.", него кад бп дошло да се за љубав људи, или од страха људског презре и погази закон Божји, пре би се дали драговољно погубити него ли бацити закон Божји за леђа! Стога ће иредмет данашњег мог бесједовања с вамп бпгп „страх Божијииаче с т р а х а ч е л о в ј с ч е е к аг о," што ћс рећи да се треба више бојатп Бога него лп људи, или ако хоћете

тера, од васпитања, од побожности и у оиштс од моралности човјекове. Свети аностол Павле осјећајући у ссби више него ли ико други та два сунротна осјећаја, назива их законима, п жали се, пгго више иута мора, хтео не хтео, да се покори закону зла противу закону добра. „Јер нечнним" — вели он — „оно. што хоћунегонашто мрзим о н о чи н н м" (к Римљ. 7, 15.) и своју наклоност на зло приппсује он не ^својој вољи, не свом расположају и осјећајима, већ искварености људске нрироде гријехом; те зато вели: „А ово више ја н е ч и н и м, н е г о г р и ј е х к о ј и ж и в и у м е н и" (исго мјеето ст. 17.): шта више он изриком каже да воља, расноложај и осјећајн његови теже закону добра, али да у свом тијелу оејећа некакву слабоет, која га тјера на зло. Јер „хтјети" вели, нмам у себи али учинити добро неналазим" (псто мјеето 18.). А у том јадном етању једино налази он спаеење, с једне стране у неиоколебивој вољи и трајном постојанству човјекове мисли, нротиву тјелесних жеља, с друге пак у сили Божпје благодати, коју је излио људима долазак сина Божијег на свјст, и признаје да је и код њега кадјачао ум и Божија благодат,те је могао побјсдити зло, које је осјећао не у евојој намисли, већ у грпје-хом исквареним удима свога тјела. Чујте како он сам то прича : „А л и в и д и м д р у г и закон у у д и м а с в о ј и м а, к о ј и с е е у п р о т н з а к о н у у м а м о г а, и заробљаваме з а к о н о м г р и ј е х о в н и м, к о ј и ј е у у д и м а м о ј н м а. Ј а — н <$с р е т н и човј ек! К о ћ е м е и з б а в и т н о д т иј е л а с м р т и о в с ? Захваљујем Б о г у с в о м к р о з И с у с а X р н с т а Г о с и о д а н а III е г а. Т а к о д а к л е ј а е а м у м о м с в ојијем елужим закону Божијему, а

да кажем : више треба љубити Бога, иоступајући т и ј е л о м з а к о н у г р п ј е х о в н о м е. Н нио Његовим св. заповједима, него ли љубитп каква дакле сад нема осуђења онима, људе, чинећи по њиховој вољп оно што забра- ј к о ј и с у у И с у с у X р и с т у, и н е х о д с њује Бог. Предмет |е овај врло важан п веома п о т и ј е л у н е г о п о д у х у. Ј е р з а к о н душекористан, дакле очинскп вас нозпвам: да Духа који ожпвљава у Исусу Хридобро пратите и упамтите моје или боље казати с т у, опр.остио м е ј е о д з а к о н а г р и ј еБожије ријечи. ховиога и смрти". (исто мјесто 23—25 и Цјелокуцна повјесница рода људског осо- од гл. 8—1—2,). А ово баш т. ј. нобјеђивати бито повјеснпца вјерозакона ионајвнше историја вазда тјелесни закон, и пригрљавати закон добра, Хришћанства, износи нам небројене примјере ! противу закона зла, то се уирав и зове — браћо људи, који су нали жртвом више за љубав Божију,' моја — бојати се Бога више него ли људи, или него што су палп за љубав људи. боље рећи вшне вољети Богу него људима. НаII заиста, обично се два осјећаја један равна ствар, јер је Бог највеће добро, највећн другом нротивна развијају у срцу чбвјечјем, морални закон, самоистина н у кратко речено који се често сукобе са непопустљпвом тежњом, Бог је извор свију дарова св. Духа, по образу да један другог надјача и угуиш ; побједа нак у и подобију којега је створен и човјечији дух. тој унутарњој борби зависи понајвише од карак-1 Али човјек будући је пао у гријех и искварио