Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 6.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 83.

се, ушљед чега развиле су се у њему чеетице зла, зато ои више и иомишља на зло, те је зато и сам Богочовјек спаситељ наш Исус Христос, у више ирилика неновољно се изразио о човјечијој природи, да она болује тешку болест т. ј. болест гријеха „р о д с е ј л у к а в ј е с т" (Лук. 11. 29.) и другом нриликом „род лукав н нрег. убодјеи" (Мат. 12. 39.). Али у том и састоји се сва човјечија борба, а побједа полажс му на главу вјенац славе, ако дакле у човјеку завлада више страх Божји него ли страх људски, и љубав нрема Богу буде у њему претежнија од љубави ирема људима, тада човјек може слободно ускликнути нрн концу свог живота, као што је то амостол Павле рекав: „Д о б а р р ат р а т о в а х, т р к у сврпгнх, в ј е р у одржах; д а љ е д а к л е м е н и ј е принрављен в ј е н а ц п р а в д е к о ј и ћ е м н дати Г о с и о д у дан о н а ј н ]> а в е д н п с у д и ј а" (Тимотеју 2. посл. 4. 7.—8,). Као што дакле у иочетку овог мог говора рекох, цјелокупна повјесннца рода људског пуна је примјера људи, који су предпостављали страх Божијп страху људском; па да би сте се у том боље увјерили, дајте да вам и изнесем неколико таквих нримјера из самог Светог Пнсма. Завладала једноч у старо доба велика глад по свој земљи Јудејској, на су сс ушљед тога ^ синови Израиљеви — н на позив Јосифов нреселнлн у Мисир, ђе би се лакше раннли хљебом, тим внше што је тада Миеиром исиред Фараона управљао прекрасии Јосиф син патријарха Јакова. Ти на тај начин насељенн у Мисиру жидови осташе тамо и потље оних гладних година, јер их бијаше благоеловио Бог, што бјеху они једини тада на свјсту народ, који нознаваше н поштоваше нравога Бога Јехова, Саваота, па су им послови ишли врло добро и у Мисиру, ђс су се много обогатили и умножили тако, да су их се почели бојати домородци Мпсирски, којнх се је сад број умањио био према много већем броју жидова, на и сам Фараои т. ј. цар Мисирски впдећи да су се у његовпм земљама насељени жидови јако умножили н обогатилн, и бојећн се да један дан непреотму маха, ночео им је ударати велике намете и тешко иргатовање, жестоко их нагонећи ва послове и загорчавајући им жпвот тпм тешким радовима, и не само то него је издао п своју потајну царску новељу Миспрским бабицама, да морају при порођајима жудовских жена свако новорођсно мушко дијете убијати с мјеста! Али бабице ма да су биле незпабожпце, ииак бојећи се Бога, који најстрожије забрањује битп неком оруђе на зло невнног ближњега, бојећи се оне велим Бога више него Фараона, занемариле су ту његову строгу заповјед п остављаху сву жидовску дјсцу у животу. — Ево како нам то у кратко излаже свето цисмо : „ А л и с е б а б и ц с б о ј а х у Б о г а н \

н е ч и њ а х у какоимречецар М и с и рс к и, н е г о остављаху д ј е ц у у ж и в о т у; н Б о г у ч и н и д о б р о б а б и ц а м а, и н а р о д се умножи н осили в е о м а" (Исход 1. 17—20.). Кад су -се пак исти синовн Израиљеви немогући више да сносе Фараоново мучитељство, ријешили да побјегну под водством Мојсеовпм из Миеира, те да се врате у објетовану земљу т. ј. у стари свој завичај, као што им је то и сами Бог преко пророка Мојсија наложио; на нуту су им биле краљевине разних незнабожачких народа, кроз које им је ваљало нроћп, но бојећи се они Бога који строго забрањује, да се гази туђа имаовпна, и да се плаше л.удн изнеиађењем, зато кад би приспјели на границе такве које краљевине, заустављали би се и елали бп најнре своје посланике да замоле у мјестног краља дозволу за пролазак, обећајући му: да неће у ништа његово дирати, на ни саме воде из његових бунарева се нанити, само друмом кроз његове земље да нрођу, кад немају другог нута. Али се ти незнабожачки краљеви и њиховн народи противнше и то.м нешкодљивом захтјеву Израилћана, те су ови морали да би себи прокрчили нут, ратовати противу тих иезнабожаца, али и то оиет но Божпјсм откривењу и налогу датом њиховим вођама. Овако дакле онн ратоборно путујући, дођоше до гр; нице Моавске земље, којом је царовао Валак спн СеФоров, којп унапред знајући, да неможе њих у рату побједити, јер им самп Бог помаже, па бојећи се да му неогму царевнну, иослао је испред себе старјешинс Мадијамске чувеном тада у Месопотамијн гатару Валааму, за кога се је озбиљно нрнчало: да кога год прокуне, проклеће га и Бог, позивајући га са великим почастима, да му дође да види са брда путујуће Израиљћане, те да пх прокуне, да не могу даље корачати, а за ову љубав обећавао му је дати колико хоће новаца, и уз то учинити му и све друго што би само пожелио. Али Валаам мадаје био гатар и велики среброљубац, но ипак бојећи се Бога, који забрањује и помислити зло па ближњега и који изриком заповједа „благословите и не кленнте" и тај Валаам велим бојећи се Бога више него ли човјека, с мјеста је одбпо понуду цара Валака. Чујте само како је п тај побожни Валаам одговорио изасланицима царевијем: „д а ми даде кућу своју нуну с р е б р а и з л а т а, н е б и х м о г а о и р ес т у п и т и р и ј е ч и Господа Б о г а с в ој е г а д а у ч и н и м т а к в о ш т о м а л о и л и велико." (Числ 22—18.). У вријеме нак пророка Данила бијаше у великом граду Вавилону један врло богат првак тамошњих Израилћана а врло добар човјек по имену Јоаким а супруга његова такођер врло добра побожна п наметна жена мо нмсну Сосапа, била је ријетка љепотица но и врло иоштсна. Двојици пак истога народа старјешине, ушао