Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 4.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 51.

1. Вјера и познавање православнога учења од стране онога лнда, које прпступа ка крштењу, које желн, да постане члан тијела Христова, и да се у Христа обуче (Марко 16. 16; Јов. 3. 18; Гал. 3. 27; трулскога или шестога васел.енскога сабора прав. 95. п 96.; лаод. саб. пр. 46.; прав. испов. дио I. одг. 101.; књига о дужностпма парох. свештенства гл. 72. 73. 74. и 75.). Правило трулског или "VI. вас. сабора 78. гласи: „Који се просвећују, морају бити поучавани у вјерн, и петог дана сваке седмице давати одговоре епископу или презвитерима". (Текст правила приводимо из „Зборника правила дра и архим. Н. Милаша, 2. издања). 2. Прави епископ или презвитер, који није под тешким, смртним гријехом, и који је трезвен — и ако по поуци свете православне цркве сила и важност св. тајна остаје потпуна, без обзира на то, да ли је достојно или недостојно оно лице, које тајну свршује — (апостолско прав. 47. и 50.; Вас. вел. прав. 1.; правосл. испов. дио I. одг. 103.; књига о дузкн. парох. свешт. гл. 76. и 77.). Јер, који су од јеретика крштени, не могу бити ни вијерни ни клирици (ап. пр. 46. и 68. — Јеретик је онај, који се је сасвијем одвргао, и од саме се вјере отуђио, а расколник је онај, којп није сагласан са светом црквом у неким црквеним пословима, — који се не тичу исповиједи о догматима или о тајнама — и у питањима, која се дају уравнати: Вас. вел. пр. 1.). Епископ или презвитер говори ап. пр. 47. — ако изнова крсти онога, који у истину има крштење, или, ако не крсти онога, којп је од нечастивог био оскврњен, нека се свргне, јер се наругао крсту и смрти Господњој, и није разликовао праве свештенике од лажних свештеника (види Вас. вел. пр. 1.; књ. о дужн. гл. 82.). Не крштавају се по други пут они, који су крштени у име Оца и Сина и св. Духа (II. вас. саб. прав. 7.; VI. вас. саб. прав. 95.; Вас. вел. пр. 1.). „Но во времја коеја иужди — говори „Прав. испов. (дио I. одг. 103.) — может твориши тајну сију и мирское лице. мужа или жени, уиотребљајушчее шдобајушчују вешч, вобу иросшују и јесшесшвенују, наносјашчее и реченаја словеса: Крешчаешсја раб Ђожиј (или раба Божија) „ил1Јарек а , во имја Оца и Сина и свјашаго Духа. швојЈЈашчее и шрикрашное низвождение а — т. ј. но у вријеме које нужде, може свршити тајну ову и свјетовно лице, муж или жена, употребл.ујући сходну материју, воду просту и природну, и изговарајући речене ријечл: Крешчаетсја спуштајући (дијете) трп пута (у воду). — Ако на тај начин крштено дијете, остане у животу, онда свештеник допуњава то крштење на шл>едећи начин: Пошље узгласа „Благословен Бог наш" чита молитву пред миропомазањем; за тијем приступа мазању

дјетета св. миром, пак онда обилази три пута око аналогије, уз појање: „Јелици во Христа крестистесја" и редом свршава до краја остали чин по требнику („Истина" бр. 13. од г. 1886.). 3. Крштење мора бити обављено одмах, ради опроштаја од гријехова п препорођења (картаг. саб. пр. 110.), и сходно заповиједи Христа Спаситеља (Мат. 23. 19.) у име Оца и Сина и св. Духа, — и у три погњурења. На погњурење упућује већ својим значењем грчкп глагол „ваптизин" = погњурити; отуда „ваптизма" = погњурење, крштење. Тако су превели ову ријеч 70 толкозника у 2. књизи о царевима (гл. 5. 4); у такоме је она значењу прпведена и у јеванђељу од Матеја (гл. 28. 19.). Они предмети и дјејства, која апостоли приводе у својим списима као праобразе крштења и ради сравњења са крштењем, значе погњурење на пр. потоп и ковчег Нојев (I. Петрова 3. 20. и 21.), прелаз преко црвенога мора (I. Кор. 10. 2), бања (Миту 3. 5), погребење и васкрснуће Спаситељево (Римл,. 6. 4.) и т. д. Апостолско правило 50. изрично заповиједа погњурење и то погњурење у три пута: „Епископ или презвитер, који не изврши у једној тајни три погружења, него једно погружење, које се даје у смрт Господњу, нека се свргне". Јер није рекао Господ, у м:оју смрт крстите него: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и св. Духа". — Валсамон, знаменити источни канониста из 2. половине 12. вијека, завршује своје тумачење правила 7. другог вас. сабора овако: „Сви, који се крсте једним погњурењем, крсте се изнова". (Прав. свјатих апостол Москва 1876/7. књига II. стр. 113). Правило 8. нашега црквенога зборника, крмчије књиге, гласи: „Није крштење, које се не изврши у три погњурења" (у овоме смислу изражавају се и прав. ап. 49.; I. вас. пр. 19.; II. вас. пр. 7.; Вас. вел. пр. 1.). Тертулијан презвитер картагинске цркве (-]- 220.) изражава се односно овог питања овако: „Иес зете1, зе<1 ^ег аЛ 8т§и1а потшс т регзопаз вт§и1аз 4т«штиг, 1:ег тег§Патиг" (Филарет догм. богословље II. изд. II. дио стр. 214.), т. ј. Не један пут, него три пута у (свако поједино) име свакога појединога лица спуштамо се у воду, три пута погњуравамо. Свети Дијонисије Ареопагит (члан ареопага т. ј. највишега судишта; живио је у 1. вијеку) у своме спису „О црквеној јерархији" (књ. 2.) свједочи о погњурењу у три пута говорећи: „Јерарх крсти га, погњурујући три пута у воду, и три пута издижући га из воде, призивајући тројствену ипостас божества (свети Дијоније ареоп. и творенија јего, од еп. ПорФирија успенског стр. 59.). Крштење дакле није правилно, ако није извршено трикратно погружење у име Оца и Сина и св. Духа, (сравни: ап. пр, 49.; Ј. вас. *